52. Битеф одржава се под слоганом „Свет без људи“, од 13. до 22. септембра 2018, с десет пројеката у главном програму, и то из Словеније, Француске, Србије, Немачке, Хрватске, Естоније, Швајцарске, Израела и Белгије. Овај се назив подједнако односи на обе носеће осовине главног програма, и уметничку и тематско-проблемску. Као и у прошле две године, програм и сад има те две осовине, јер дубоко верујемо да је мисија Битефа и да јасно мапира оне уметничке феномене савременог театра и извођачких уметности који су (и даље) радикални, субверзивни и полемични, као и да храбро указује на одговарајуће, турбулентне и узнемирујуће друштвене феномене савременог света. Битеф постоји да би нас узнемиравао и уметнички и политички, покретао да мислимо, осећамо и деламо... На прошлом Битефу, уметнички је фокус био на „durational performances“, а проблемски на великим нарацијама (цела грчка митологија и трагедија, Библија, српска епика Средњег века...) на којима се заснива наша, увелико посрнула западна цивилизација.
На тематско-проблемском плану, слоган „Свет без људи“ може да створи прегршт различитих асоцијација, али ми смо превасходно мислили на три: свет без „правих“ људи, свет (уочи) апокалипсе и феномен смрти. Те су асоцијације чврсто повезане, јер свет без правих људи, свет нељуди, доводи, пре или касније, до катаклизме општих размера после које нема ничег: само смрти, односно - света без људи. Та визија „света без правих људи“, а која наслућује општу пропаст, односи се на сасвим конкретне, опасне тенденције које одликују данашњу Европу и свет. Реч је о десном популизму, ксенофобији, нетолеранцији, ауторитарним режимима (тзв. „нелибералне демократије“), који разграђују демократске установе и систем људских права, што се дешава чак и у оним државама које су њихове колевке, и све то у, мањој или већој мери, у спрези с пљачкашким облицима капитализма. Овај се тематски фокус развио из аутентичног, личног осећања неизвесности, стрепње и страха, које смо драматург Битефа Филип Вујошевић и ја препознали и у многим представама виђеним у процесу селекције, а не из неког идеолошки унапред задатог и острашћеног става.
Управо се на такав, интимни и болни крик опомене своди представа „Одило. Затамњење. Ораторијум“, једног од водећих словеначких авангардиста из осамдесетих година 20. века, Драгана Живадинова, који је остварен у копродукцији неколико словеначких позоришта. Живадинов је нагло и неочекивано прекинуо своје вишедеценијске, радикалне експерименте с пројектима у бестежинском стању или са „инкапсулирањем“ уметничког опуса својих преминулих глумаца у сателите, који ће бити лансирани у космос, и најчвршће могуће атерирао на земљу, јер је снажно осетио и недвосмислено закључио да се у данашњем свету намеће једна једина релевантна тема: повампирење нацизма (или како год да горе излистане појаве еуфемистички преименујемо). Тако је настала представа која упозорава на дотичне актуелне појаве указивањем на њихове претече (или аналогије) из прошлости, конкретно на лик Одила Глобочника: Словенца који је био један од људи од највећег Хитлеровог поверења, а којег се данас у Словенији нико не жели да сећа. Путем спектакуларног ритуала, који је уверљива реконструкција нацистичких митинга из тридесетих година прошлог века, али истовремено стилизовано и иронично поигравање том иконографијом у духу покрета Neue Slowenische Kunst из осамдесетих година, Живадинов врши директан и експлицитан егзорцизам: темељно нас чисти од духа Глобочника, како он данас не би оживео. С обзиром на то двоструко указивање на прошлост - како на доба нацизма, тако и на уметнички покрет НСК, који је и део историје Битефа - овај се пројекат показао као идеалан за Пролог 52. Битефа.
Ритуална пурификација од духа нацизма одмах ће се показати - селекторске ли ироније! - као племенит, херојски, али узалудан подухват. 52. Битеф свечано отвара представа „Свита бр. 3 'Европа'“, француског редитеља Жориса Лакоста, који је 2016, са „Свитом бр. 2“ био највеће изненађење фестивала, задобио наклоност и публике и медија и стручне јавности, те добио и награду публике и специјалну награду жирија. Нови пројекат овог аутора заснива се на истим уметничким принципима: сценско-музичком упризорењу разних документарних аудио-материјала, у распону од политичких говора до уличне конверзације. „Свита бр 3 'Европа'“ третира, како и сам наслов сугерише, стање у Европској унији, састоји се од 28 музичко-сценских нумера, а свака од њих заснована је на једном аудио-запису из једне од 28 земаља ЕУ. Сваки од записа указује управо на опасност од угрожавања европских вредности, пораст ксенофобије, нетолеранције, ауторитарности и насиља, а у распону од изјаве једног румунског монаха да ће Кинези покорити Европу јер је то део јеврејске завере, до говора мађарског посланика о томе да је највећи проблем миграната из муслиманских земаља то што су они сами насилни према својим женама и својој деци.
Ту линију настављају и радикализују, сасвим у његовом стилу, две представе Оливера Фрљића - „Горки - Алтернатива за Немачку?“ („Максим Горки“, Берлин) и „Шест лица тражи писца“ (Сатиричко казалиште „Керемпух“, Загреб). Наслов прве представе је, за немачку публику, права бомба јер је реч о имену ултрадесничарске партије која је на последњим изборима ушла у Бундестаг, и то као трећа најјача у земљи. Представа тематизује, дакле, успон деснице у Немачкој, али и, као што је скоро увек случај у Фрљићевим пројектима, позицију позоришта у таквом контексту, његову спремност и способност да реагује и пружи отпор. У овом случају, то је посебно занимљиво и битно питање, јер Фрљић проблематизује актуелни, прогресивни концепт Театра „Максим Горки“, отвореног према уметницима из других, пре свега ваневропских средина, и адекватним темама, покрећући питање да ли је то суштински отпор, или само подмиривање савести ових уметника. Пиранделову интелектуалну комедију „Шест лица тражи писца“, Фрљић актуелизује тако што глумачка дружина на почетку комада не припрема једну другу драму чувеног италијанског драматичара већ сатирички игроказ чији су актери стварни протагонисти хрватске екстремне деснице. Када се појаве, „лица“ моле глумце да одиграју њихову насилну, трауматичну и инцестуозну породичну причу, какве су уистину и многе друге приче које се скривају под хипокритском маском десничарима тако драгих „обитељских вредности“.
Српски театар представљаће ауторка и институција који су се потврдили као они који данас стварају и уметнички и друштвено најрадикалнији театар. Реч је о ауторском пројекту „Боливуд“ Маје Пелевић (текст и режија) у продукцији Народног позоришта из Београда. У форми треш мјузикла, представа развија потпуно апсурдну, а опет, нажалост, реалистичку причу о девијацијама српског, али и других опљачканих и растурених источноевропских друштава. Глумци из провинцијског позоришта припремају приредбу - исказујући при том несолидарност, ксенофобију, недостатак класне свести - да би се што боље „продали“ боливудском продуценту који, у разореној и напуштеној социјалистичкој фабрици датој позоришту на привремену употребу, жели да изгради велики филмски студио... Теоријску контекстуализацију ових глобалних друштвених изазова - десни популизам, ксенофобија, ауторитарни режими - остварићемо специјалним издањем Филозофског театра, пројекта Народног позоришта који би сад био и део пратећег програма Битефа, а водиће га познати филозоф млађе генерације Срећко Хорват са, за ову тему, одговарајућим саговорницима.
Ову целину главног програма заокружује представа „НО43 Прљавштина“ естонског Театра НО99, које је у последње време, посебно од добијања престижне европске награде за позориште (Премио Европа: позоришна реалност) у Риму у децембру 2017, један од највећих адута великих светских фестивала. Она не третира актуелне друштвене прилике већ духовито и метафорично дијагностификује опште стање света на прагу катаклизме: драмски глумци, чија телесна увежбаност, издржљивост и пластика покрета чине да делују као плесачи, изводе серију разнородних животних и алегоријских ситуација, крећући се, плешући и ронећи у мору - блата.
Димензија „опште катаклизме“ коју има „НО 43 Прљавштина“ чини да она означава врхунац првог дела селекције и уједно идеални прелаз ка новој целини, ка, у дословном смислу, свету без људи. У наставку главног програма 52. Битефа, овај слоган поприма два аспекта. На тематском нивоу, он се односи на оно што долази после катаклизме - смрт - а на естетском, на посебну уметничку форму која стоји на прелазу између извођачких и визуелних уметности, а коју одликује управо „смрт извођача“: инсталације. Наиме, наредне три представе у оваквој, верујемо веома разрађеној драматургији главног програма Битефа су, заправо, инсталације у којима нема ни једног јединог извођача - свет без људи, позориште без глумаца. Прва у низу чува и тематски фокус претходног дела селекције - осуда ауторитарних режима - те тако функционише и као нека врста моста између два дела селекције. Пројекат „Вечна Русија“ руске позоришне критичарке Марине Давидове, чији је ово први уметнички рад, у продукцији берлинског позоришта ХАУ, своди се на џиновски лавиринт соба које нас воде кроз различите периоде политичке и културне историје Русије. Међутим, у ком год правцу да кренемо, у коју год просторију да нас одведу, увек се враћамо у средишњу свечану салу која увек трпи дизајнерске промене, али се никада суштински не мења: епохе долазе и пролазе, али аутократски модел владања опстаје, и то је то - „вечно руско“.
Блок инсталација, што је уметнички облик на којем је апсолутни уметнички нагласак овог издања Битефа, допуњују два пројекта која фокус померају с политичке на интимне теме и визуре: с друштвених катаклизми прелазимо на најличнију могућу тему - смрт. Израелски пројекат „ПА'АМ“ младог уметника Надава Барнее, који је овогодишње „откриће“ Битефа, своди се на спектакуларну светлосну и видео инсталацију. На осам телевизијских екрана који висе у калеидоскопским светлом обликованом и деконструисаном физичком простору емитују се апстрактни видео-радови, праћени гласовима из офф-а који приповедају приче о интимним издајама, смрти ближњих, болним сећањима. Из познатог театра Види из Лозане (Швајцарска) долази инсталација прослављеног редитеља Штефана Кегија, члана колектива Римини Протокол, под насловом „Заоставштина, комади без људи“. Реч је о спектакуларној сценографији, „просторно-временској капсули“ у којој гледаоци могу да иду од једне до друге „ћелије“, које су крајње реално и детаљно изграђене. Свака од њих је успомена на стварне, непознате људе које су „пројектовали“ своју смрт и начин на који желе да их се једном сећамо. Смрт се доживљава на снажан, искуствени начин.
Уметнички нагласак који је сада стављен на уметност инсталација важан је, верујемо, из неколико разлога. Пре свега, овако се у институционалном домаћем контексту (још увек доста конзервативном), потврђује једна од неспорних одлика савремене уметности: прожимање форми, жанрова и читавих уметности. Управо је уметност инсталација главно поље где се прожимају извођачке и визуелне уметности, инсталације припадају и једнима и другима. Међутим, треба истаћи једну малу, али важну разлику: ниједна од три инсталације на 52. Битефу није настала у контексту визуелних уметности већ су све рађене за позоришта или фестивале. Такође, истицањем уметности инсталација прави се и посвета једном од најбитнијих пратећих програма Битефа, оном посвећеном визуелним уметностима, који је постојао првих десетак година у историји нашег фестивала. Под уметничким руководством Биљане Томић и Јеше Денегрија управо је овај пратећи програм позоришног фестивала, а не нека ликовна манифестација, увео на домаћу сцену визуелних уметности радикалне експерименте тога доба. Зато у пратећем програму 52. Битефа организујемо конференцију на којој ће се анализирати значај овог програма за развој домаће сцене визуелних уметности и, генерално, савремена уметност као поље естетских укрштања, преплитања, прожимања.
Када говоримо о уметничким преплитањима и укрштањима, треба истаћи и то да се у главном програму 52. Битефа издваја још једна уметничка целина, иако је не истичемо посебно. Њу чине различити облици музичког позоришта: „Одило. Затамњење. Ораторијум“, „Свита бр. 3 'Европа“', „Боливуд“ и „Реквијем за Л." „ У комбинацији с три инсталације и осталим представама које, такође, не могу да се подведу под драмски театар, ови музички пројекти чине да је главни програм 52. Битефа, заиста, једно могућно, савремено остварење чувеног идеала „Gesamtkusntwerk-a“ Рихарда Вагнера.
Драматургија програма који се зове „Свет без људи“ завршава се, логично, реквијемом. Реч је о великој међународној копродукцији „Реквијем за Л.“, чији је носилац белгијска компанија ле балe се д ла б, а аутори композитор Фабрицио Касол и прослављени кореограф Ален Плател, која ће у Сава Центру свечано затворити 52. Битеф. Основа ове музичке представе је Моцартов Реквијем, сјајно прожет афричким погребним песмама. Цела представа, све с видео-радом који приказује једну белу госпођу на самрти, асоцира на мултикултуралан погребни обред, чија је интонација изразито нежна, интимистичка. Ипак, у нашој драматургији, а имајући у виду то да ову концерт-представу изводи ансамбл састављен скоро само од Африканаца, „Реквијем за Л.“ поприма и друштвену, политичку конотацију. Он постаје „црно опело за бели свет“: опело које над светом тлачитеља, чије урушавање тематизује већина представа на 52. Битефу, изводи ансамбл састављен од вековима тлачених етничких група.
Поред два већ поменута пратећа програма, Филозофског театра и Конференције о ликовном програму Битефа, на 52. Битефу намеравамо да организујемо и друге садржаје: Битеф полифонију, Битеф библиотеку, Међународни едукативни програм фестивалског менаџмента, Презентацију дигитализације Битефа, као и Showcase домаћег позоришта.
.jpg)