52. Bitef održava se pod sloganom „Svet bez ljudi“, od 13. do 22. septembra 2018, s deset projekata u glavnom programu, i to iz Slovenije, Francuske, Srbije, Nemačke, Hrvatske, Estonije, Švajcarske, Izraela i Belgije. Ovaj se naziv podjednako odnosi na obe noseće osovine glavnog programa, i umetničku i tematsko-problemsku. Kao i u prošle dve godine, program i sad ima te dve osovine, jer duboko verujemo da je misija Bitefa i da jasno mapira one umetničke fenomene savremenog teatra i izvođačkih umetnosti koji su (i dalje) radikalni, subverzivni i polemični, kao i da hrabro ukazuje na odgovarajuće, turbulentne i uznemirujuće društvene fenomene savremenog sveta. Bitef postoji da bi nas uznemiravao i umetnički i politički, pokretao da mislimo, osećamo i delamo... Na prošlom Bitefu, umetnički je fokus bio na „durational performances“, a problemski na velikim naracijama (cela grčka mitologija i tragedija, Biblija, srpska epika Srednjeg veka...) na kojima se zasniva naša, uveliko posrnula zapadna civilizacija.
Na tematsko-problemskom planu, slogan „Svet bez ljudi“ može da stvori pregršt različitih asocijacija, ali mi smo prevashodno mislili na tri: svet bez „pravih“ ljudi, svet (uoči) apokalipse i fenomen smrti. Te su asocijacije čvrsto povezane, jer svet bez pravih ljudi, svet neljudi, dovodi, pre ili kasnije, do kataklizme opštih razmera posle koje nema ničeg: samo smrti, odnosno - sveta bez ljudi. Ta vizija „sveta bez pravih ljudi“, a koja naslućuje opštu propast, odnosi se na sasvim konkretne, opasne tendencije koje odlikuju današnju Evropu i svet. Reč je o desnom populizmu, ksenofobiji, netoleranciji, autoritarnim režimima (tzv. „neliberalne demokratije“), koji razgrađuju demokratske ustanove i sistem ljudskih prava, što se dešava čak i u onim državama koje su njihove kolevke, i sve to u, manjoj ili većoj meri, u sprezi s pljačkaškim oblicima kapitalizma. Ovaj se tematski fokus razvio iz autentičnog, ličnog osećanja neizvesnosti, strepnje i straha, koje smo dramaturg Bitefa Filip Vujošević i ja prepoznali i u mnogim predstavama viđenim u procesu selekcije, a ne iz nekog ideološki unapred zadatog i ostrašćenog stava.
Upravo se na takav, intimni i bolni krik opomene svodi predstava „Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum“, jednog od vodećih slovenačkih avangardista iz osamdesetih godina 20. veka, Dragana Živadinova, koji je ostvaren u koprodukciji nekoliko slovenačkih pozorišta. Živadinov je naglo i neočekivano prekinuo svoje višedecenijske, radikalne eksperimente s projektima u bestežinskom stanju ili sa „inkapsuliranjem“ umetničkog opusa svojih preminulih glumaca u satelite, koji će biti lansirani u kosmos, i najčvršće moguće aterirao na zemlju, jer je snažno osetio i nedvosmisleno zaključio da se u današnjem svetu nameće jedna jedina relevantna tema: povampirenje nacizma (ili kako god da gore izlistane pojave eufemistički preimenujemo). Tako je nastala predstava koja upozorava na dotične aktuelne pojave ukazivanjem na njihove preteče (ili analogije) iz prošlosti, konkretno na lik Odila Globočnika: Slovenca koji je bio jedan od ljudi od najvećeg Hitlerovog poverenja, a kojeg se danas u Sloveniji niko ne želi da seća. Putem spektakularnog rituala, koji je uverljiva rekonstrukcija nacističkih mitinga iz tridesetih godina prošlog veka, ali istovremeno stilizovano i ironično poigravanje tom ikonografijom u duhu pokreta Neue Slowenische Kunst iz osamdesetih godina, Živadinov vrši direktan i eksplicitan egzorcizam: temeljno nas čisti od duha Globočnika, kako on danas ne bi oživeo. S obzirom na to dvostruko ukazivanje na prošlost - kako na doba nacizma, tako i na umetnički pokret NSK, koji je i deo istorije Bitefa - ovaj se projekat pokazao kao idealan za Prolog 52. Bitefa.
Ritualna purifikacija od duha nacizma odmah će se pokazati - selektorske li ironije! - kao plemenit, herojski, ali uzaludan poduhvat. 52. Bitef svečano otvara predstava „Svita br. 3 'Evropa'“, francuskog reditelja Žorisa Lakosta, koji je 2016, sa „Svitom br. 2“ bio najveće iznenađenje festivala, zadobio naklonost i publike i medija i stručne javnosti, te dobio i nagradu publike i specijalnu nagradu žirija. Novi projekat ovog autora zasniva se na istim umetničkim principima: scensko-muzičkom uprizorenju raznih dokumentarnih audio-materijala, u rasponu od političkih govora do ulične konverzacije. „Svita br 3 'Evropa'“ tretira, kako i sam naslov sugeriše, stanje u Evropskoj uniji, sastoji se od 28 muzičko-scenskih numera, a svaka od njih zasnovana je na jednom audio-zapisu iz jedne od 28 zemalja EU. Svaki od zapisa ukazuje upravo na opasnost od ugrožavanja evropskih vrednosti, porast ksenofobije, netolerancije, autoritarnosti i nasilja, a u rasponu od izjave jednog rumunskog monaha da će Kinezi pokoriti Evropu jer je to deo jevrejske zavere, do govora mađarskog poslanika o tome da je najveći problem migranata iz muslimanskih zemalja to što su oni sami nasilni prema svojim ženama i svojoj deci.
Tu liniju nastavljaju i radikalizuju, sasvim u njegovom stilu, dve predstave Olivera Frljića - „Gorki - Alternativa za Nemačku?“ („Maksim Gorki“, Berlin) i „Šest lica traži pisca“ (Satiričko kazalište „Kerempuh“, Zagreb). Naslov prve predstave je, za nemačku publiku, prava bomba jer je reč o imenu ultradesničarske partije koja je na poslednjim izborima ušla u Bundestag, i to kao treća najjača u zemlji. Predstava tematizuje, dakle, uspon desnice u Nemačkoj, ali i, kao što je skoro uvek slučaj u Frljićevim projektima, poziciju pozorišta u takvom kontekstu, njegovu spremnost i sposobnost da reaguje i pruži otpor. U ovom slučaju, to je posebno zanimljivo i bitno pitanje, jer Frljić problematizuje aktuelni, progresivni koncept Teatra „Maksim Gorki“, otvorenog prema umetnicima iz drugih, pre svega vanevropskih sredina, i adekvatnim temama, pokrećući pitanje da li je to suštinski otpor, ili samo podmirivanje savesti ovih umetnika. Pirandelovu intelektualnu komediju „Šest lica traži pisca“, Frljić aktuelizuje tako što glumačka družina na početku komada ne priprema jednu drugu dramu čuvenog italijanskog dramatičara već satirički igrokaz čiji su akteri stvarni protagonisti hrvatske ekstremne desnice. Kada se pojave, „lica“ mole glumce da odigraju njihovu nasilnu, traumatičnu i incestuoznu porodičnu priču, kakve su uistinu i mnoge druge priče koje se skrivaju pod hipokritskom maskom desničarima tako dragih „obiteljskih vrednosti“.
Srpski teatar predstavljaće autorka i institucija koji su se potvrdili kao oni koji danas stvaraju i umetnički i društveno najradikalniji teatar. Reč je o autorskom projektu „Bolivud“ Maje Pelević (tekst i režija) u produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda. U formi treš mjuzikla, predstava razvija potpuno apsurdnu, a opet, nažalost, realističku priču o devijacijama srpskog, ali i drugih opljačkanih i rasturenih istočnoevropskih društava. Glumci iz provincijskog pozorišta pripremaju priredbu - iskazujući pri tom nesolidarnost, ksenofobiju, nedostatak klasne svesti - da bi se što bolje „prodali“ bolivudskom producentu koji, u razorenoj i napuštenoj socijalističkoj fabrici datoj pozorištu na privremenu upotrebu, želi da izgradi veliki filmski studio... Teorijsku kontekstualizaciju ovih globalnih društvenih izazova - desni populizam, ksenofobija, autoritarni režimi - ostvarićemo specijalnim izdanjem Filozofskog teatra, projekta Narodnog pozorišta koji bi sad bio i deo pratećeg programa Bitefa, a vodiće ga poznati filozof mlađe generacije Srećko Horvat sa, za ovu temu, odgovarajućim sagovornicima.
Ovu celinu glavnog programa zaokružuje predstava „NO43 Prljavština“ estonskog Teatra NO99, koje je u poslednje vreme, posebno od dobijanja prestižne evropske nagrade za pozorište (Premio Evropa: pozorišna realnost) u Rimu u decembru 2017, jedan od najvećih aduta velikih svetskih festivala. Ona ne tretira aktuelne društvene prilike već duhovito i metaforično dijagnostifikuje opšte stanje sveta na pragu kataklizme: dramski glumci, čija telesna uvežbanost, izdržljivost i plastika pokreta čine da deluju kao plesači, izvode seriju raznorodnih životnih i alegorijskih situacija, krećući se, plešući i roneći u moru - blata.
Dimenzija „opšte kataklizme“ koju ima „NO 43 Prljavština“ čini da ona označava vrhunac prvog dela selekcije i ujedno idealni prelaz ka novoj celini, ka, u doslovnom smislu, svetu bez ljudi. U nastavku glavnog programa 52. Bitefa, ovaj slogan poprima dva aspekta. Na tematskom nivou, on se odnosi na ono što dolazi posle kataklizme - smrt - a na estetskom, na posebnu umetničku formu koja stoji na prelazu između izvođačkih i vizuelnih umetnosti, a koju odlikuje upravo „smrt izvođača“: instalacije. Naime, naredne tri predstave u ovakvoj, verujemo veoma razrađenoj dramaturgiji glavnog programa Bitefa su, zapravo, instalacije u kojima nema ni jednog jedinog izvođača - svet bez ljudi, pozorište bez glumaca. Prva u nizu čuva i tematski fokus prethodnog dela selekcije - osuda autoritarnih režima - te tako funkcioniše i kao neka vrsta mosta između dva dela selekcije. Projekat „Večna Rusija“ ruske pozorišne kritičarke Marine Davidove, čiji je ovo prvi umetnički rad, u produkciji berlinskog pozorišta HAU, svodi se na džinovski lavirint soba koje nas vode kroz različite periode političke i kulturne istorije Rusije. Međutim, u kom god pravcu da krenemo, u koju god prostoriju da nas odvedu, uvek se vraćamo u središnju svečanu salu koja uvek trpi dizajnerske promene, ali se nikada suštinski ne menja: epohe dolaze i prolaze, ali autokratski model vladanja opstaje, i to je to - „večno rusko“.
Blok instalacija, što je umetnički oblik na kojem je apsolutni umetnički naglasak ovog izdanja Bitefa, dopunjuju dva projekta koja fokus pomeraju s političke na intimne teme i vizure: s društvenih kataklizmi prelazimo na najličniju moguću temu - smrt. Izraelski projekat „PA'AM“ mladog umetnika Nadava Barnee, koji je ovogodišnje „otkriće“ Bitefa, svodi se na spektakularnu svetlosnu i video instalaciju. Na osam televizijskih ekrana koji vise u kaleidoskopskim svetlom oblikovanom i dekonstruisanom fizičkom prostoru emituju se apstraktni video-radovi, praćeni glasovima iz off-a koji pripovedaju priče o intimnim izdajama, smrti bližnjih, bolnim sećanjima. Iz poznatog teatra Vidi iz Lozane (Švajcarska) dolazi instalacija proslavljenog reditelja Štefana Kegija, člana kolektiva Rimini Protokol, pod naslovom „Zaostavština, komadi bez ljudi“. Reč je o spektakularnoj scenografiji, „prostorno-vremenskoj kapsuli“ u kojoj gledaoci mogu da idu od jedne do druge „ćelije“, koje su krajnje realno i detaljno izgrađene. Svaka od njih je uspomena na stvarne, nepoznate ljude koje su „projektovali“ svoju smrt i način na koji žele da ih se jednom sećamo. Smrt se doživljava na snažan, iskustveni način.
Umetnički naglasak koji je sada stavljen na umetnost instalacija važan je, verujemo, iz nekoliko razloga. Pre svega, ovako se u institucionalnom domaćem kontekstu (još uvek dosta konzervativnom), potvrđuje jedna od nespornih odlika savremene umetnosti: prožimanje formi, žanrova i čitavih umetnosti. Upravo je umetnost instalacija glavno polje gde se prožimaju izvođačke i vizuelne umetnosti, instalacije pripadaju i jednima i drugima. Međutim, treba istaći jednu malu, ali važnu razliku: nijedna od tri instalacije na 52. Bitefu nije nastala u kontekstu vizuelnih umetnosti već su sve rađene za pozorišta ili festivale. Takođe, isticanjem umetnosti instalacija pravi se i posveta jednom od najbitnijih pratećih programa Bitefa, onom posvećenom vizuelnim umetnostima, koji je postojao prvih desetak godina u istoriji našeg festivala. Pod umetničkim rukovodstvom Biljane Tomić i Ješe Denegrija upravo je ovaj prateći program pozorišnog festivala, a ne neka likovna manifestacija, uveo na domaću scenu vizuelnih umetnosti radikalne eksperimente toga doba. Zato u pratećem programu 52. Bitefa organizujemo konferenciju na kojoj će se analizirati značaj ovog programa za razvoj domaće scene vizuelnih umetnosti i, generalno, savremena umetnost kao polje estetskih ukrštanja, preplitanja, prožimanja.
Kada govorimo o umetničkim preplitanjima i ukrštanjima, treba istaći i to da se u glavnom programu 52. Bitefa izdvaja još jedna umetnička celina, iako je ne ističemo posebno. Nju čine različiti oblici muzičkog pozorišta: „Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum“, „Svita br. 3 'Evropa“', „Bolivud“ i „Rekvijem za L." „ U kombinaciji s tri instalacije i ostalim predstavama koje, takođe, ne mogu da se podvedu pod dramski teatar, ovi muzički projekti čine da je glavni program 52. Bitefa, zaista, jedno mogućno, savremeno ostvarenje čuvenog ideala „Gesamtkusntwerk-a“ Riharda Vagnera.
Dramaturgija programa koji se zove „Svet bez ljudi“ završava se, logično, rekvijemom. Reč je o velikoj međunarodnoj koprodukciji „Rekvijem za L.“, čiji je nosilac belgijska kompanija le bale se d la b, a autori kompozitor Fabricio Kasol i proslavljeni koreograf Alen Platel, koja će u Sava Centru svečano zatvoriti 52. Bitef. Osnova ove muzičke predstave je Mocartov Rekvijem, sjajno prožet afričkim pogrebnim pesmama. Cela predstava, sve s video-radom koji prikazuje jednu belu gospođu na samrti, asocira na multikulturalan pogrebni obred, čija je intonacija izrazito nežna, intimistička. Ipak, u našoj dramaturgiji, a imajući u vidu to da ovu koncert-predstavu izvodi ansambl sastavljen skoro samo od Afrikanaca, „Rekvijem za L.“ poprima i društvenu, političku konotaciju. On postaje „crno opelo za beli svet“: opelo koje nad svetom tlačitelja, čije urušavanje tematizuje većina predstava na 52. Bitefu, izvodi ansambl sastavljen od vekovima tlačenih etničkih grupa.
Pored dva već pomenuta prateća programa, Filozofskog teatra i Konferencije o likovnom programu Bitefa, na 52. Bitefu nameravamo da organizujemo i druge sadržaje: Bitef polifoniju, Bitef biblioteku, Međunarodni edukativni program festivalskog menadžmenta, Prezentaciju digitalizacije Bitefa, kao i Showcase domaćeg pozorišta.
.jpg)