Bolivud

Mjuzikl Bolivud Narodnog pozorišta iz Beograda, po tekstu i u režiji dramske spisateljice i performerke Maje Pelević, izabran je za glavni program Bitefa prevashodno zbog toga što predstavlja inovativan, drugačiji oblik „političkog pozorišta" od onog na koji smo u Srbiji navikli poslednjih godina. U naizgled lakoj, neobaveznoj, komički besprizornoj formi „treš mjuzikla", koji se izuzetno pametno poigrava ikonografijom kiča, nižu se vrlo nadrealni a, zapravo, sasvim realistički prizori srpske tranzicijske stvarnosti. Oni su tipični i za druga, ekonomski, politički i etički razorena društva Istočne Evrope: opustošene socijalističke fabrike, špekulacije inostranih investitora, ksenofobija, ponižavajući položaj „radnika u kulturi", ali i njihov manjak klasne i svake druge svesti. Ovi se problemi, bez ikakvog moralisanja i pametovanja, mapiraju u priči o velikoj bolivudskoj producentskoj kući koja dolazi u mali istočnoevropski grad na granici, ispunjen etničkim tenzijama, uključujući i one koje su posledica prisustva izbeglica koje tu čekaju na ulazak u EU, i želi da otkupi i pretvori u svoj studio jednu fabriku iz socijalističkog perioda koju danas, budući da je van funkcije, koristi lokalno pozorište, a čiji glumci u ovom nestvarnom investicionom projektu vide jedinstvenu šansu za početak međunarodne filmske karijere.

O PREDSTAVI

Život stanovnika malog grada na granici prekida iznenadna vest: dolazak velikog bolivudskog producenta koji hoće da kupi malu fabriku, u njoj napravi veliki bolivudski studio i otvori nova radna mesta, što u malom gradu nije česta pojava. Ta iznenadna vest uzbudila je glumce lokalnog pozorišta koji su odlučili da producentu naprave priredbu i time povećaju šanse za uloge u budućem bolivudskom spektaklu. Grad je opet ujedinila zajednička ideja, kolektivni entuzijazam, ali život kao život - pun je neočekivanih obrta. Bajkovita utopija o dolasku Bolivuda u naše krajeve priča priču o svima nama i o tome na šta smo sve spremni kada nam se ukazuje bolja budućnost. Dolazak Bolivuda tako postaje povod za priču o krahu industrije, ksenofobiji, divljoj privatizaciji, lažnim svetovima, a sve to kroz pesmu i igru pod sloganom „leba ako nemaju, dajte im kolače“.

O AUTORKI

MAJA PELEVIĆ rođena je 1981. u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2005. i doktorirala na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu 2012. godine. Članica je projekta Nova Drama. Izvedene drame: ESCape, Ler, Budite Lejdi na jedan dan, Beograd-Berlin, Pomorandžina kora, Ja ili neko drugi, Skočiđevojka, Hamlet Hamlet Eurotrash (sa Filipom Vujoševićem), Fake Porno (grupa autora), Fakebook (grupa autora), Možda smo mi Miki Maus, Čudne ljubavi, Posledice, Potpuno skraćena istorija Srbije (sa Slobodanom Obradovićem) i Nevidljiva. Drame su joj prevedene na engleski, francuski, nemački, ruski, norveški, poljski, slovački, češki, mađarski, bugarski, slovenački i ukrajinski jezik i objavljene u brojnim domaćim i inostranim antologijama. Radila je kao dramaturškinja na preko 20 predstava, dramatizovala nekoliko romana i napisala songove za četiri mjuzikla. Sa Milanom Markovićem je 2012. uradila projekat Oni žive - u potrazi za nultim tekstom. Napisala je, režirala i izvela 2013. u Bitef teatru dramu Posledice, a 2015. režirala Moje nagrade Tomasa Bernharda u Narodnom pozorištu u Beogradu. Zajedno sa Olgom Dimitrijević uradila je predstavu Sloboda je najskuplja kapitalistička reč (2016). Dobitnica je nagrada: Borislav Mihajlović Mihiz za dramsko stvaralaštvo, Slobodan Selenić za najbolju diplomsku dramu, nagrade konkursa Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst Možda smo mi Miki Maus, Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst Pomorandžina kora i Nagrade konkursa „UNIMA“ za najbolji originalni tekst (Nevidljiva) za lutkarsko pozorište. Živi i radi u Beogradu i Bečićima.

IZVODI IZ KRITIKA

Kemp je u mjuziklu Bolivud postao način da nam se histerično veselo, kičerski šareno i blistavo, otvoreno tupavo i stereotipno politikantski saopšti da smo propali, a da se nekako i spasemo od egzistencijalne melanholije i smrti od tuge; da, uz cinične, elegantne, trapavo otpevane pesmičuljke i uz lukave muzičke parodije izvedene sa smešnim entuzijazmom, pronađemo ne samo opšte i javne male i velike smrti jednakosti, bratstva i jedinstva već i vlastite budžake poltronstva, požude za vlašću i nekompetencije.

Zorica Premate, Kulturni dodatak Politike

To što u mali grad na granici (?) dolazi ‘cirkus’ u vidu bolivudske (ime za ‘holivudske’ filmske hitove u Indiji) produkcije, i što glumci i upravnica lokalnog teatra u tome vide šansu da, pokazujući svoju priredbu, uvećaju šansu da se pojave u hit filmu (što je mnogo puta trošeno na sceni), nije najvažnije u nameri autorke da postavi ogledalo pred gledalište, i to ne iskrivljeno, nego pravo.

Dragana Bošković, Večernje novosti

Spisateljica dakle ostaje verna svom društvenom aktivizmu u pozorištu, ali ga rediteljski dovodi do kiča, koji je merilo naše stvarnosti. Spoj rezultira predstavom koja će vam prijati, ali koja će vam jasno staviti do znanja kakve su vam omče oko vrata postavljene. Sam tekst nema čvrstu strukturu i dramsku radnju koja nosi, spoj je razmišljanja i analiziranja različitih tema, objedinjenih krhkom pričom o pozorištu koje svoj spas vidi u nekom imaginarnom bolivudskom producentu, za koga spremaju priredbu kojom bi da ga fasciniraju.

Aleksandra Glovacki, Program 202 Radio Beograda

O PREDSTAVI

O AUTORKI

IZVODI IZ KRITIKA

Galerija

Povezane teme

2 BRONZANA UEPS PRIZNANjA ZA BITEFOV SVET BEZ LjUDI