Реквијем за Л.

Битеф ће свечано бити затворен у Сава Центру музичком представом Реквијем за Л., која је почетком 2018. имала светску премијеру, а од тада је гостовала, с великим успехом, на неколико великих међународних фестивала. У основи представе, иза које стоји неколико угледних европских копродуцената, а изводи је позната белгијска компанија ле бале се д ла бе, налази се музичка партитура Фабриција Касола, која инвентивно спаја Моцартов Реквијем, афричку музику и још неке музичке традиције. На ову музику је Ален Плател, један од водећих светских кореографа, компоновао сценску партитуру, један истовремено минималистички и монументални погребни ритуал који спаја различите традиције, али га изводи ансамбл састављен скоро само од Африканаца. Чини се да је обред посвећен непознатој белој жени, чији се последњи сати живота прате преко видео-рада у позадини. Иако је реч о интимној, нежној и дирљивој причи о умирању, представа Реквијем за Л. поприма, будући да је намерно одређена да затвори фестивал, политичко значење: у контексту 52. Битефа она постаје „црно опело" за „бели свет", чији ћемо распад, узрокован новим десничарским покретима, ауторитарним режимима, угрожавањем демократских вредности и људских права, пратити у представама које ће на програму бити пре ње.

О ПРЕДСТАВИ

Четрнаест музичара из целог света окупило се око Моцартовог Реквијема. Реконструишући га, они стапају сопствене музичке утицаје са жанровима попут џеза, опере и популарне афричке музике. У својству музичког редитеља, композитор Фабрицио Касол наставља да пише уметничку аутобиографију у којој око једне теме плете различите музичке културе. Он увек изнова трага за начинима да испише нове приче путем усмених и писаних традиција. За потребе Реквијема, Касол повезује музичаре са којима је раније сарађивао (на представама Магбет и Фатални ударац, на пример) са уметницима са којима ради први пут. На театарском нивоу, редитељ Ален Плател и група музичара трагају за начинима на који ће призоре и асоцијације које Реквијем изазива да транспонују у визуелну и физичку форму: од реквијемске мисе до масовне гробнице у коју је и сам Моцарт бачен.

О АУТОРИМА

ФАБРИЦИО КАСОЛ (1964) већ двадесет пет година композитор је и саксофониста бенда Aka Moon. Често сарађује са кореографима попут Алена Платела (ле бале се д ла бе - вспрс, питиé!, Фатални ударац), Ани Терезом де Кирсмекер (Росас), Лемијем Понифасијем са Самое (Mao Company), Фаустином Лињеом из Конгоа (студио Кабока). У опери, сарађивао је са Филипом Бозман-Луком Бондијем, а у позоришту са трупом Тг Стан. Његова блиска сарадња са КВС, Фламанским краљевским позориштем, у време док је оно било под вођством Јана Гусенса, уродила је уметничком резиденцијом у опери De Munt La Monnaie, под вођством Бернара Фокрула. Од 2012, уметник је на резиденцији при Фондацији de l'Abbaye Royaumont, надомак Париза, где је наставио изучавање култура света. Почео је да се занима за ваневропску музику после посете Ака пигмејима у централној Африци 1992, а потом се заинтересовао и за Азију (нарочито Индију) и Африку. Своје огромно познавање музике из усмене и писане традиције, камерне музике и симфонијских дела, Касол преноси полазницима радионица и мастер-класова које држи широм света: на Конзерваторијуму National Supérieur у Паризу, на Краљевској академији у Лондону, на Конзерваторијуму у Јерусалему, у Алжиру, Пекингу, Берлину, Ченају, Тунису и Ројомону.

АЛЕН ПЛАТЕЛ (1964) образовање је стекао из области ремедијалне едукације, док је као редитељ самоук. Са групом пријатеља и рођака је 1984. основао малу групу, с којом је наставио да сарађује. Представа Emma (1988) указала је на његову оријентацију ка редитељском послу. Режирао је и Bonjour Madame (1993), La Tristeza Complice (1995) и Iets op Bach (1998), које је трупа ле бале се д ла бе (како је у међувремену добила назив) лансирала у сам врх међународног позоришта. На сличан начин је и његова сарадња са Арном Сијереном утицала на омладинску позоришну трупу Victoria из Гента, са којом је радио три представе: Moeder en Kind (1995), Bernadetje (1996) i Allemaal Indiaan (1999). У сарадњи са редитељем Франком ван Леком, настала је Гарденија (јун 2010), представа у којој нам затварање трансвеститског кабареа омогућава да завиримо у приватне животе једне незаборавне групе старих уметника. Током 2015, Ален Плател и Франк ван Лек обновили су сарадњу, а у представи En avant, Marche! придружио им се и Стивен Пренгелс, у комаду о друштву инспирисаном традицијом фанфара и брас бендова. C(H)ŒURS (2012),, до сада највећи Плателов пројекат, рађен је по наруџбини оперског редитеља Жерара Мортијеа. Плател је радио на чувеним хорским сценама из Вердијевих опера, којима је касније додавао музику из дела Рихарда Вагнера. У пројекту C(H)ŒURS он истражује - заједно са својим плесачима и хором Театра Реал - колико једна група може да буде „опасно предивна“.

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

Белгијски кореограф и редитељ Ален Плател и композитор Фабрицио Касол сарађују по четврти пут. Фузионишу уметности. Реквијем за Л. је покушај да укрсте незавршену, туђом руком довршену композицију Волфганга Амадеуса Моцарта са савременом музиком… Тек у тренутку када је све органско угашено, најближи се усуђују да љубе тело. На екрану пуштају на вољу болу - и олакшању што је окончан. Виде се само њихове руке, коса и леђа како се нагињу над леш. Али и то је довољно да би се знало да кад смрт засени живот, живот се ипак наставља.

Дорион Вајкман, Зидојче цајтунг

Реквијем за Л. суочава нас са сопственом смртношћу на начин који је истовремено и тужан и радостан, миран и бучан. То је дело јединствене снаге које, уколико му се препустите, изазива катарзу.

Тереза Гереро, КАЛЧР Виспер

Ова необична обрада Моцартовог Реквијема, наизменично свечана и достојанствена, али и радосна и живахна, могла би се доживети као скуп ожалошћених. Извођачи су претежно у црном. Већина их је у гуменим чизмама (што наговештава скакање по тим гробовима када се досегне климакс). Њихово музицирање је мајсторско, предвођено извођачима класичног певачког образовања насупрот музички опуштенијем стилу жилавих певача из Африке.

Доналд Хатера, Тајмс