Foto: Sonja Žugić
Nema sumnje da svet danas tone ideološki u desno i to toliko da mnogi ovaj istorijski trenutak porede sa periodom neposredno pre Drugog svetskog rata. Ozbiljnost situacije je, naravno, shvatio i Bitef te ovogodišnja selekcija pod sloganom Svet bez ljudi tematizuje upravo nabrojane probleme. Izgleda da u užem građanskom krugu koji prati pozorište postoji većinsko mišljenje (ako već ne konsenzus) da je stvar otišla predaleko i da treba hitno reagovati. Međutim, sredstva kojima treba reagovati su, izgleda, čak i u uskom teatarskom krugu predmet rasprave. Pojedini se pozivaju na liberalnu demokratiju i njeno ojačavanje, a drugi, poput reditelja Olivera Frljića, dovode upravo nju u pitanje. "Demokratija kao takva" - kaže Frljić u intervjuu za Bitef blog - "je pokazala u više navrata da nema mehanizme za prevenciju fašizma, niti mu može ne dati demokratsku legitimaciju." Primeri iz istorije to svakako potvrđuju, a jedan od ekstremnijih i najočiglednijih je trijumf nacističke partije tridesetih godina prošlog veka. Međutim, u kontekstu ovogodišnjeg festivala je možda značajnije pozivati se na sadašnji trenutak i primere iz predstava koje preispituju odnose demokratije i fašizma (upravo dve Frljićeve predstave na Bitefu), pre nego na istoriju.
U tom smislu valja pomenuti da predstava Gorki - Alternativa za Nemačku? ne počinje kritikom radikalne desnice već, za neke neočekivano, kritikom demokratske i reprezentativne institucije kojom se mi ovde na Bitefu najviše bavimo - pozorištem. Šestoro glumaca postavljeni frontalno prema publici, brzim i agresivnim deklamativnim govorom kritikuju politiku svog matičnog, berlinskog pozorišta Maksima Gorkog. Naravno, kako to obično biva u frljićevskim predstavama, mi nismo sigurni da li su to zaista ispovesti glumaca ili kvazidokumantarni materijal, ali jedno je sigurno: Gorki se optužuje za pozitivnu diskriminaciju (favorizovanje pripadnika manjina prilikom zapošljavanja). Ta pozitivna diskriminacija sama po sebi nije problematična, ali njeni dalji efekti jesu i to na ličnom, ljudskom nivou (npr. tamnoputi glumac se pita da li je on "crnac bez talenta koji samo ispunjava kvotu") ali i na nivou društva (Gorki postaje azil za manjine, dok ostala pozorišta mogu rasistički da uzviču "eno vam Gorki, idite tamo"). Takođe, ta politika da se samo najugroženiji zapošljavaju dovodi ljude do gotovo gladijatorskih takmičenja u kojima posao dobija - onaj koji je se predstavi kao najnesrećniji. To najbolje pokazuje scena u kojoj se dve glumice svojim (kvazi?) životnim pričama takmiče koja je više ugrožena i koja će, shodno tome, dobiti posao. Te životne priče su, naravno, pune motiva ugrožene dece, silovanja i drugih vidova zlostavljanja. Međutim, ubedljivo najneprijatniji momenat je kada se svetla upere u publiku i ona mora, jačinom svog aplauza, izabrati koja glumica ima potresniju priču i koja dobija posao.
A da kritika pozorišta nije postavljena na scenu čisto radi samokritike kao takve i kako bi se pokazalo da smo neviđeno progresivni, svedoči jedna od poslednjih scena u kojoj glumci skidaju određene delove svoje odeće i od njih sačine, na telu jedne glumice, ni manje ni više - nacističku uniformu. Ovim se sugeriše da smo svi mi, i akteri u pozorištu i njena publika, odgovorni makar u nekoj meri za stvaranje savremenog fašizma. Pomenemo li još da jedan glumac u toku predstave uzvikne u gledalište (parafraza): kad ste svi toliki levičari, zašto sedite tu u pozorištu i ne radite ništa, zašto ne odete i ne obračunate se sa Alternativom za Nemačku? - stvar postaje još jasnija. Konačno, vrhunac preispitivanja liberalne demokratije se postiže na kraju predstave kada se publici bacaju u lice parole članova pomenute ultradesničarske partije u usponu. Ako je demokratija toliko glupa da nas plaća, zašto je ne bismo iskoristili?; Mi ne dolazimo u parlament ni kao prijatelji ni kao neutralni, već kao neprijatelji; mi ulazimo u parlament da se naoružamo arsenalom demokratije i da ga iskoristimo protiv nje same - parafraze su samo nekih izjava. Treba li naglasiti posle svega da Alternativa za Nemačku ima trenutno 94 poslanička mesta u nemačkom Bundestagu i da uveliko radi na ostarivanju svojih ultranacionalističkih i ksenofobnih ciljeva?
O slabosti i potencijalnoj problematičnosti demokratije govori, mada na drugačiji način, i druga Frljićeva predstava na ovogodišnjem Bitefu, Šest lica traži pisca Satiričkog kazališta "Kerempuh". Naime, predstava počinje meta-momentom, ali za razliku od Pirandelove drame u kojoj likovi postavljaju njegovu drugu dramu "Igra uloga", u Frljićevoj režiji likovi postavljaju na scenu satiričku predstavu u kojoj su objekti poruge akteri hrvatske političke i javne scene. Samim tim što na scenu postavlja Željku Markić, jednu od najzaslužnijih osoba za institucionalizovanje homofobije u Hrvatskoj prilikom referenduma 2013, i Zlatka Hasanbegovića, bivšeg i sadašnjeg člana mnogih ekstremno desničarskih hrvatskih organizacija, Frljić pokazuje dokle nas reprezentativna demokratija može dovesti - pa, do Hasanbegovića kao ministra kulture do nedavno. Samo uzgred, ova meta-predstava se odigrava u toku svadbe primitivnog i ustaškog karaktera o čemu svedoči i prisustvo blagoglagoljivog Tompsona, muzičara sa šovinističkim motivima u svojim pesmama. Mada je ova meta-predstava svakako stilizovana u svojoj groteski, njen koren je u realnosti jer se ovakva svadba, sa ovim ličnostima na okupu zaista i dogodila. A kad pomenusmo momenat stilizacije: srpskoj publici bi svakako trebalo da bude zanimljivo što je jedna od pesama uz koju likovi urnebesno igraju, pesma Svetlane Cece Ražnatović. Ovo je znak, za onaj deo publike koji nije to već shvatio, da se priča ove predstave tiče i srpskog društva, a ne samo hrvatskog. Šovinizam postoji sa obe strane Dunava.
Slično kao u prethodnoj predstavi, i u ovoj se uloga pozorišta u političkom i društvenom angažmanu preispituje. Kada lik Reditelja krene da siluje lik Pastorke, ona pritrčava prvom redu publike, hvata gospođu iz publike za ruku i moli je za pomoć, dok Reditelj odvlači Pastorku nazad na scenu nastavljajući da je zlostavlja vičući: "ostavi gospođu, ona je platila kartu"! Gospođa iz prvog reda, kao uostalom i svi mi iz publike, ne može učiniti ništa da spreči silovanje, jer se ono odigrava u svetu fikcije, ali svi mi možemo razmisliti šta radimo u stvarnom svetu, van prostora fikcije, da sprečimo silovanja i pomognemo žrtvama. Lik Reditelja malo kasnije kaže, kada ga pastorka optužuje za silovanje, da sve glumice danas govore da su silovane da bi im karijera napredovala, a ne zato što su to stvarno bile. Da li ćemo se, kada neki realan reditelj danas u doba #Me Too pokreta kaže isto, prećutno složiti sa njim ili pobuniti i reći da je silovanje ozbiljna stvar i da optužbe za silovanje ne treba olako odbacivati. Kada Reditelj progovara da je on ugledan porodični čovek sa troje dece i da je, zbog toga, nevin, kao i kada ostatak ansambla (čitaj - društva) govori da kurva (jer Pastorka zaista jeste prostitutka) ne može biti silovana, da li nas to podseća na situacije u srpskom i hrvatskom patrijarhalnom društvu u kome, vrlo često, žrtva na kraju dana postane i krivac? I, konačno, ima li pregovora sa ljudima kao što su Reditelj i ostali likovi koji ga podržavaju? Ako je suditi po Frljićevoj predstavi - nema. Pastorka zajedno sa nemim Dečakom na kraju ubija sve ostale likove i jedino time postaje oslobođena. Mala fusnota: naravno da Frljić ovde ne poziva na smrtnu kaznu, već poziva na razmišljanje da li su nam potrebne drastičnije mere, od onih koje obično koristimo, kako bismo žrtvama silovanja zaista obezbedili normalan život.
Naravno da ne treba poistovećivati značenja koja proizilaze iz rediteljske poetike sa rediteljevim ličnim stavovima, ali ovoga puta se Frljićeva rečenica sa Filozofskog teatra u toku Bitefa može poklopiti sa značenjskim aspektom njegove dve predstave: ako igramo po pravilima demokratije - već smo izgubili. Reditelj ovde, kada kaže "mi", naravno misli na sve koji se na ovaj ili onaj način bore protiv fašizma. Gorki - Alternativa za Nemačku? i Šest lica traži pisca su beskompromisno doveli u pitanje funkciju i legitimitet demokratije u borbi protiv narastajućeg (neo)fašizma, ali, izgleda, da nisu dale odgovor na određena pitanja koja su postavila. Demokratija, kakvu je imamo trenutno, ne može ne dati legitimaciju fašizmu, ali šta mu se može odupreti? Da li je rešenje da se društva reorganizuju i postanu (radikalnije) levo orijentisana i, ako da, kako to postići? Ili je možda rešenje zadržati demokratiju i, uz to, biti više restriktivan prema radikalno desnim pokretima koji se pretvaraju da su demokratski? Ili se, možda, rešenje krije u nekoj trećoj opciji? Izgleda da je na Bitefovskoj, a nadamo se i široj publici da odgovori na ova pitanja.
Borisav Matić