Фото: Соња Жугић
Нема сумње да свет данас тоне идеолошки у десно и то толико да многи овај историјски тренутак пореде са периодом непосредно пре Другог светског рата. Озбиљност ситуације је, наравно, схватио и Битеф те овогодишња селекција под слоганом Свет без људи тематизује управо набројане проблеме. Изгледа да у ужем грађанском кругу који прати позориште постоји већинско мишљење (ако већ не консензус) да је ствар отишла предалеко и да треба хитно реаговати. Међутим, средства којима треба реаговати су, изгледа, чак и у уском театарском кругу предмет расправе. Поједини се позивају на либералну демократију и њено ојачавање, а други, попут редитеља Оливера Фрљића, доводе управо њу у питање. "Демократија као таква" - каже Фрљић у интервјуу за Битеф блог - "је показала у више наврата да нема механизме за превенцију фашизма, нити му може не дати демократску легитимацију." Примери из историје то свакако потврђују, а један од екстремнијих и најочигледнијих је тријумф нацистичке партије тридесетих година прошлог века. Међутим, у контексту овогодишњег фестивала је можда значајније позивати се на садашњи тренутак и примере из представа које преиспитују односе демократије и фашизма (управо две Фрљићеве представе на Битефу), пре него на историју.
У том смислу ваља поменути да представа Горки - Алтернатива за Немачку? не почиње критиком радикалне деснице већ, за неке неочекивано, критиком демократске и репрезентативне институције којом се ми овде на Битефу највише бавимо - позориштем. Шесторо глумаца постављени фронтално према публици, брзим и агресивним декламативним говором критикују политику свог матичног, берлинског позоришта Максима Горког. Наравно, како то обично бива у фрљићевским представама, ми нисмо сигурни да ли су то заиста исповести глумаца или квазидокумантарни материјал, али једно је сигурно: Горки се оптужује за позитивну дискриминацију (фаворизовање припадника мањина приликом запошљавања). Та позитивна дискриминација сама по себи није проблематична, али њени даљи ефекти јесу и то на личном, људском нивоу (нпр. тамнопути глумац се пита да ли је он "црнац без талента који само испуњава квоту") али и на нивоу друштва (Горки постаје азил за мањине, док остала позоришта могу расистички да узвичу "ено вам Горки, идите тамо"). Такође, та политика да се само најугроженији запошљавају доводи људе до готово гладијаторских такмичења у којима посао добија - онај који је се представи као најнесрећнији. То најбоље показује сцена у којој се две глумице својим (квази?) животним причама такмиче која је више угрожена и која ће, сходно томе, добити посао. Те животне приче су, наравно, пуне мотива угрожене деце, силовања и других видова злостављања. Међутим, убедљиво најнепријатнији моменат је када се светла упере у публику и она мора, јачином свог аплауза, изабрати која глумица има потреснију причу и која добија посао.
А да критика позоришта није постављена на сцену чисто ради самокритике као такве и како би се показало да смо невиђено прогресивни, сведочи једна од последњих сцена у којој глумци скидају одређене делове своје одеће и од њих сачине, на телу једне глумице, ни мање ни више - нацистичку униформу. Овим се сугерише да смо сви ми, и актери у позоришту и њена публика, одговорни макар у некој мери за стварање савременог фашизма. Поменемо ли још да један глумац у току представе узвикне у гледалиште (парафраза): кад сте сви толики левичари, зашто седите ту у позоришту и не радите ништа, зашто не одете и не обрачунате се са Алтернативом за Немачку? - ствар постаје још јаснија. Коначно, врхунац преиспитивања либералне демократије се постиже на крају представе када се публици бацају у лице пароле чланова поменуте ултрадесничарске партије у успону. Ако је демократија толико глупа да нас плаћа, зашто је не бисмо искористили?; Ми не долазимо у парламент ни као пријатељи ни као неутрални, већ као непријатељи; ми улазимо у парламент да се наоружамо арсеналом демократије и да га искористимо против ње саме - парафразе су само неких изјава. Треба ли нагласити после свега да Алтернатива за Немачку има тренутно 94 посланичка места у немачком Бундестагу и да увелико ради на остаривању својих ултранационалистичких и ксенофобних циљева?
О слабости и потенцијалној проблематичности демократије говори, мада на другачији начин, и друга Фрљићева представа на овогодишњем Битефу, Шест лица тражи писца Сатиричког казалишта "Керемпух". Наиме, представа почиње мета-моментом, али за разлику од Пиранделове драме у којој ликови постављају његову другу драму "Игра улога", у Фрљићевој режији ликови постављају на сцену сатиричку представу у којој су објекти поруге актери хрватске политичке и јавне сцене. Самим тим што на сцену поставља Жељку Маркић, једну од најзаслужнијих особа за институционализовање хомофобије у Хрватској приликом референдума 2013, и Златка Хасанбеговића, бившег и садашњег члана многих екстремно десничарских хрватских организација, Фрљић показује докле нас репрезентативна демократија може довести - па, до Хасанбеговића као министра културе до недавно. Само узгред, ова мета-представа се одиграва у току свадбе примитивног и усташког карактера о чему сведочи и присуство благоглагољивог Томпсона, музичара са шовинистичким мотивима у својим песмама. Мада је ова мета-представа свакако стилизована у својој гротески, њен корен је у реалности јер се оваква свадба, са овим личностима на окупу заиста и догодила. А кад поменусмо моменат стилизације: српској публици би свакако требало да буде занимљиво што је једна од песама уз коју ликови урнебесно играју, песма Светлане Цеце Ражнатовић. Ово је знак, за онај део публике који није то већ схватио, да се прича ове представе тиче и српског друштва, а не само хрватског. Шовинизам постоји са обе стране Дунава.
Слично као у претходној представи, и у овој се улога позоришта у политичком и друштвеном ангажману преиспитује. Када лик Редитеља крене да силује лик Пасторке, она притрчава првом реду публике, хвата госпођу из публике за руку и моли је за помоћ, док Редитељ одвлачи Пасторку назад на сцену настављајући да је злоставља вичући: "остави госпођу, она је платила карту"! Госпођа из првог реда, као уосталом и сви ми из публике, не може учинити ништа да спречи силовање, јер се оно одиграва у свету фикције, али сви ми можемо размислити шта радимо у стварном свету, ван простора фикције, да спречимо силовања и помогнемо жртвама. Лик Редитеља мало касније каже, када га пасторка оптужује за силовање, да све глумице данас говоре да су силоване да би им каријера напредовала, а не зато што су то стварно биле. Да ли ћемо се, када неки реалан редитељ данас у доба #Ме Тоо покрета каже исто, прећутно сложити са њим или побунити и рећи да је силовање озбиљна ствар и да оптужбе за силовање не треба олако одбацивати. Када Редитељ проговара да је он угледан породични човек са троје деце и да је, због тога, невин, као и када остатак ансамбла (читај - друштва) говори да курва (јер Пасторка заиста јесте проститутка) не може бити силована, да ли нас то подсећа на ситуације у српском и хрватском патријархалном друштву у коме, врло често, жртва на крају дана постане и кривац? И, коначно, има ли преговора са људима као што су Редитељ и остали ликови који га подржавају? Ако је судити по Фрљићевој представи - нема. Пасторка заједно са немим Дечаком на крају убија све остале ликове и једино тиме постаје ослобођена. Мала фуснота: наравно да Фрљић овде не позива на смртну казну, већ позива на размишљање да ли су нам потребне драстичније мере, од оних које обично користимо, како бисмо жртвама силовања заиста обезбедили нормалан живот.
Наравно да не треба поистовећивати значења која произилазе из редитељске поетике са редитељевим личним ставовима, али овога пута се Фрљићева реченица са Филозофског театра у току Битефа може поклопити са значењским аспектом његове две представе: ако играмо по правилима демократије - већ смо изгубили. Редитељ овде, када каже "ми", наравно мисли на све који се на овај или онај начин боре против фашизма. Горки - Алтернатива за Немачку? и Шест лица трaжи писца су бескомпромисно довели у питање функцију и легитимитет демократије у борби против нарастајућег (нео)фашизма, али, изгледа, да нису дале одговор на одређена питања која су поставила. Демократија, какву је имамо тренутно, не може не дати легитимацију фашизму, али шта му се може одупрети? Да ли је решење да се друштва реорганизују и постану (радикалније) лево оријентисана и, ако да, како то постићи? Или је можда решење задржати демократију и, уз то, бити више рестриктиван према радикално десним покретима који се претварају да су демократски? Или се, можда, решење крије у некој трећој опцији? Изгледа да је на Битефовској, а надамо се и широј публици да одговори на ова питања.
Борисав Матић