Свита бр.3 'Европа'- Представа | 52. Битеф

После великог успеха оствареног на 50. Битефу – специјалне награде жирија и награде публике, француски редитељ Жорис Лакост поново је на нашем фестивалу, и то на његовом отварању. После Свите бр. 2 сад је на реду, логично, Свита бр. 3, која има и додатну одредницу – Европа. Управо та одредница прецизно одређује тему ове веома оригиналне музичке представе: пресек стања у свим земљама-чланицама Европске уније, када је реч управо о поштовању „европских вредности". Као и ранији пројекти Жориса Лакоста из овог циклуса, и Свита бр. 3 ‘Европа’ заснива се на његовом истраживачком пројекту Енциклопедија речи, он-лине архиви безбројних, сасвим разноврсних аудио-записа, у распону од политичких говора до случајних разговора на улици. Композиција ове свите врло је једноставна, строга и транспарентна, готово класицистичка: на сцени се налазе само концертни клавир, пијаниста и двоје певача који изводе један, у основи, статични музички реситал састављен од 28 нумера, који се с временом кореографски разиграва, усложњава и онеобичава. Свака од нумера овог реситала своди се на по један аудио-запис из сваке земље Европске уније, пева се на језику те земље, док тематски изоштрава – без обзира да ли је у питању говор у парламенту или аматерски YouTube рад – неку од озбиљних опасности с којима се данас суочава европски пројекат: десни популизам, ксенофобија, нетрпељивост према Јеврејима и избеглицама из муслиманских земаља, ауторитарне власти, капитализам у најсировијем виду... Врло духовита, лишена моралисања, патетике и идеолошког доцирања, Свита бр. 3 ‘Европа’ је паметна, рационална и рафинирана дијагноза скретања европских друштава удесно и, као таква, она, на самом почетку, јасно поставља тематску линију 52. Битефа.

О ПРЕДСТАВИ

Енциклопедија речи је 2013. године покренула циклус четири „Хорске свите“ засноване на истом принципу: живе репродукције аудио-материјала из збирке Енциклопедије речи. Као и у Свити бр. 1 и Свити бр. 2, те говоре и овога пута верно реконструишу два извођача, с намером да верно дочарају њихову говорну димензију и све нијансе њихове мелодије, њиховог ритма, интензитета и њихове боје гласа. Такав начин извођења пружа могућност публици да их чује на начин који је најближи ономе како су изговорене, иако се реализују у фиктивним, позоришним околностима. Узнемирујуће проповеди, упутства за руковање, срамне изјаве, вербално насиље, монолози о самоћи, полицијска бруталност, говор мржње, конфузна трабуњања о заверама, стандардизовани разговори за посао, тренинзи за лични развој, јавна понижења, тинејџерска негодовања... Свакодневно нас са свих страна засипају изјаве које код нас изазивају стид, гађење, које нам сметају, које нас љуте, шокирају, нервирају, или нас наводе да осетимо сажаљење над оним ко их изговара. Како им прићи? Којим стратегијама треба да прибегнемо не бисмо ли их задржали на дистанци? Може ли нам музика помоћи да их неутралишемо, да их извргнемо руглу, да се моментално одбранимо од њиховог насилног дејства, и може ли она да промени перспективу и омогући нам да их сагледамо на неки дубљи начин? Да ли нас уметност може ослободити утицаја змијских језика и отрова који капље са њих?

О АУТОРИМА

ЖОРИС ЛАКОСТ пише за позориште и телевизију од 1996. године, а продукцијом сопствених представа бави се од 2003. године 2005, заједно са Стефани Беген креирао је 9 lyriques pour actrice et caisse claire, а 2007. Purgatoire у позоришту Théâtre National de la Colline. Од 2007. до 2009, био је један од директора позоришта Les Laboratoires d'Aubervilliers. Црпећи инспирацију из књижевности, позоришта, плеса, визуелних уметности, музике и фонетске поезије, своја дела увек заснива на опсежним истраживањима. Године 2009, покренуо је пројекат Hypnographie с намером да истражи примену хипнозе у уметничке сврхе: продуцирао је радио-драму Au Musée du sommeil (2009), изложбу-перформанс Le Cabinet d'hypnose (2010), изложбу 12 припремљених снова (GB Agency Paris, 2012), комад Le vrai spectacle (2011), и перформансе Реституција (2010), La maison vide (2012) и 4 припремљена сна (за Април Март, Жонатан Каует, Тонија Конрада и Ени Дорсен) у Њујорку, октобра 2012. године. Покренуо је два колективна пројекта, le projet W (2004), и Енциклопедију речи 2007, с којом је креирао представе Парлемент (2009), Свита бр. 1 (2013), Свита бр. 2 (2015) и Свита бр. 3 ‘Европе’ (2017).

Музика ПЈЕР-ИВА МАСЕА налази се на тромеђи савремене класичне музике, електроакустичне композиције и sound art-а. Рођен 1980. у Француској, Пјер-Ив Масе студирао је музику (клавир и класичне удараљке), посветивши се, с временом, у потпуности компоновању. Његов први албум, Faux-Jumeaux, издала је дискографска кућа „Tzadik“ Џона Зорна, 2002. године. Уследило је неколико албума у издању кућа „Sub Rosa“, „Orkhêstra“ i „Brocoli“. Његову музику су изводили ансамбл l’Instant Donné, пијаниста Дени Шује, британски сопран Натали Рејбулд, свирач једноструког језичка Силван Касап, као и гудачки квартет „Amôn“. Масе је бивао позиван и/или по наруџбини компоновао за Festival d’Automne à Paris (монографски концерт 2012, у Théâtre des Bouffes du Nord у Паризу), Villette Sonique (Париз), Ars Musica (Брисел), Les Musiques, MIMI (Марсеј), AngelicA (Болоња), Santarcangelo (Римини), Akousma (Монтреал)... Као извођач, сарађивао је, између осталих, са групом Матмос, Ричардом Шартјеом, Ендрјуом Бердом. Сарађивао је са писцима/редитељима Кристофом Фијатом, Жорисом Лакостом, плесачима Ан Коло, Фабрисом Рамаленгом. Године 2014. добио је грант „hors les murs“ (Француски Институт) за пројекат Contreflux, који је подразумевао једномесечни боравак у Сједињеним Америчким Државама. Као професионални музиколог (Универзитет у Паризу VIII), написао је књигу Musique et document sonore (Музика и звучни документи).

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

Изврсне извођаче Бјанку Јануци и Лорана Делеја у синкопираном ритму на клавиру прати Дени Шује. Музичку партитуру за текстове које је одабрао и уобличио Жорис Лакост написао је Пјер-Ив Масе. У овом комаду, често изненађујућем и разноврсном до крајњих граница, чулни ужитак ублажава хладан туш сакупљених речи које се крећу у регистру од најнижег популизма преко сцена зјапеће баналности или комичних тренутака, до најодурније прљавштине.

Жан-Пјер Тибода, Медијапарт

Ове говорне сцене заиста су се одиграле - биле су снимљене и транскрибоване, а извођачи су их потом научили и изводе их на оригиналним језицима. Скандирање говора сакупљаних по читавој Европи, уживо је употпуњено клавирском пратњом. Овај реситал (који се и гледа) креће се од политичког говора, преко узвика спортског тренера, до усамљеничке исповести на Јутјубу. Ошамућујућ је, а особито поучан захваљујући способности уметника да из речи извуче врхунац испразности или квинтесецију поезије.

Жоел Гајо, Телерама

Иако је већ сам по себи изазивачки и забаван, овај репетативни говор добија пуну снагу и величанственост захваљујући музикалности изворних језика, чија је ритмичност на сцени појачана ударцима клавира који, ништа не наглашавајући, партитуру доводи до ритмовног и изражајног кључања. Срж глобалног успеха свакако је музичка каденца Пјер-Ива Масеа, која се усклађује с ритмом својственим сваким од језика и омогућује двома извођачима прелазе из прозаичне приповести у својеврстан савремени реситал и песму. Оба извођача су чудесни певачи способни да изводе ‘скечеве’ представе на 22 званична европска језика.

Кристијан Жад, Ртбф (Брисел)