Predstava Bolivud je osvestila važan socijalni problem, ali je do kraja ostavila gledaoce u prilično beznadežnom stanju. Nije nam rekla kako bolje ili makar drugačije. Da li je, uopšte, pozorište mesto, a predstava vreme za nuđenje mogućeg rešanja za društvene probleme?
Maja Pelević: Ponekad je rešenje da se problem osvesti. Najiskrenije, mislim da se nalazimo u prilično beznadežnom vremenu. Pre ovoga projekta sam sa Igorom Korugom radila predstavu koja se zove „Nema nade“ i stavrno mislim da treba da prestanemo da se pravimo da znamo izlaz. Mi smo u periodu ideološke tranzicije. Sada stvaramo novu ideologiju. Znamo da staro i sadašnje ne valjaju, ali ne vidimo još uvek ni kako tačno treba da nastavimo. Mi promišljamo novu budućnost i u tom promišljanju pretenciozno bi bilo da ja kažem: ovo je rešenje. Imala sam ideju da Bolivud završim srećno i čekala da dođem pred kraj da odlučim kako ću ga završiti. Ali sam sigurna da je trenutni očaj ono što sam želala da prikažem.
Predstava Bolivud bavi se temom i iznosi premisu o kojoj, u principu, svi ljudi koji dolaze u pozorište razmišljaju isto. Svi u pozorišnoj sali smo saglasni da postoje problemi privatizacije u državi, da je čovek dehumanizovan i ponižen u današnje vreme. Kako ova predstava izlazi iz okvira još jednog načina da se istomišljnjnicima prikaže današnje društvo i kako pokušava da menja svest ljudi koji ne razmišljaju isto?
Maja Pelević: Ono što je dobro jeste što se Bolivud desio u Narodnom pozorištu. Više ljudi dolazi u Narodno pozorište i tako se otvara mogućnost da dođu i oni koji se ne razmišljaju na isti način kao mi. Ova predstava je inače i prvi mjuzikl u Narodnom pozorištu, a ljudi vole mjuzikle. Tako sam privukla da što više njih dođe i pogleda predstavu. Tako se možda i desi neka promena u svesti čoveka.
Na okrugom stolu ste spomenuli kako nikoga zapravo ova predstava nije šokirala iako je kontraverzna i subverzivna. Da li uopšte postoji nešto što može da nas šokira i šta bi to Vas šokiralo?
Maja Pelević: U pozorištu stvari mogu samo da me uzbude. Predstava Cargo Sofia-X Štefana Kegija mi je bila užasno uzbudljiva na primer. Uzbudilo me je to šta sve pozorište može da bude. Dakle, samo forma može da me iznenadi. Šokiralo bi me da se desi iskreno pravo udruživanje umetnika zarad makar i minimalne društvene promene. Neke moje kolege, Dimitrije Kokanov i Jelena Mijović, žele da pokrenu neku vrstu esnafskog udruženja gde ćemo konačno da odredimo šta su dramaturzi i čemu služe u pozorištu. Bila bih šokirana da se to desi. A predstave koje šokiraju su jako retke. Češće je to medijska pompa koja se pravi iznutra. Kao što je na primer bio slučaj sa predstavom Olimp koja je meni estetski, politički i dramatruški vrlo problematična, ali dobila je ogromnu medijsku pažnju. Nije me šokirala. U slučaju Olimpa, jedino bi me šokiralo da zamislimo da je Bitef pre godinu dana znao za otvoreno pismo glumaca iz predstave Olimp koje se skoro pojavilo i govori o zlostavljanju Jan Fabra nad ansamblom, i da je odlučio da otkaže prikazivanje. Da se uprkos datom novcu, vodi računa o moralu.
Gledajući Vašu predstavu, setila sam se Gogoljevog Revizora. Oni čekaju i spremaju se za dolazak važne ličnosti. Da li je ova drama uticala na stvaranje Bolivuda?
Maja Pelević: Da, vidim paralelu sa Gogoljem, ali nije mi svesno uticao na pisanje komada. Ljudi su uglavnom učitavali i pravili paralele sa Beketovim Godoom. I sigurno su oba dela bila u mom malom mozgu dok sam pisala. Ali inspiracija za pisanje ovog komada mi je bio Nature Theatre of Oklahoma, koji je pre par godina bio na Bitefu sa predstavom Life and times. To je predstava u kojoj se sve vreme peva, ispovest dramaturškinje koja je u telefonskom pozivu priča o svom životu od kad se radila pa na dalje. Ta forma mantre me je oduševila. Jer pevanje u jednom trenutku omađija. Prosto poveruješ u tu formu. Postane ti prirodna igra reči, odnos između muzike i govora. Htela sam da ljudima bude prirodno to što se u mojoj predstavi izgovaraju stihovi takve vrste rime.
Glumci su u odelima sa naslikanim oblacima, a na sceni je sve vreme plavi paravan koji prikazuje nebo. Pomenuli ste da je nspiracija za kostim i scenografiju bio film Trumanov šou. Meni je, doduše, asocijacija bila i na film Dan mrmota koji počinje i završava se kadrovima neba, a junaci tog filma, neki svesno, drugi ne, iznova i iznova žive isti dan. Slično kao likovi Bolivuda.
Maja Pelević: Vrlo zanimljivo, sviđa mi se ova paralela. U predstavi Nova Stradija Kokana Mladenovića postoji scenografija koja prikazuje nebo. Njemu je asocijacija bila na Srbiju i Srbe, nebeski narod. A za mene je zatvorenost u imaginarnom svetu i akvarijum koji je lepo uređen prostor, ali zatvoren i ribe u akvarijumu stalno gledaju u pravu realnost koja može biti i dobra i loša, ali je stvarnost za razliku od njihovog sveta. Tu mi je na neki način asocijacija bio i Sabirni centar.
Iako se u većini kritika Bolivuda naglašava da je prisutna treš estetika, Vi ste rekli da se zapravo radi o estetici rijalitija. Kakav je ta estetika za Vas?
Maja Pelević: Mi danas imamo rijaliti Zadrugu u kome prostor više nije kuća sa gomilom ljudi, nego se prostor širi i postaje kao grad u filmu Trumanov šou. Mogu da zamislim za 10 godina da se napravi grad koji funkcioniše po principu koji je u filmu. To je estetika rijalitija. Hiperrealnost. Osvajanje prostora realnog života koji se zatim pretvara u nadrealnost. Kao što je u Društvu spektakla lepo rečeno: Diznilend je nastao kako Amerikanci ne bi videli da im je cela država Diznilend. Dakle, Diznilend je iluzija, a kad izađete to je stvarno. Zato obožavam film Oni žive i seriju Black mirror. To su i teme kojima želim da se bavim u pozorištu.
U predstavi Bolivud provlači se metafora o mašni, koja zadivljuje jednu ženu i koja na kraju i umire od nje. Za šta je mašna metafora?
Maja Pelević: Mašnica je metafora za sitni potrošački kapitalizam koji mi živimo. Sjajno, malo, svugde se nalazi, sitna zadovoljstva. Mašnetina je ta žena u takvom sistemu. Želi da otuđenost koju je osetila nakon što je izgubila posao zbog sistema koji je došao, nadomesti osećajem posedovanja mašnetine. To je igra rečima jer ona baš sa tom mašnetinom želi i da se ubije. Da je taj sistem koji ju je uništio mentalno, da je uništi do kraja i fizički.
U predstavi na neki način prikazujete jednu antiutopiju i gledajući Vaš opus i interesovanja može se zaključiti da je pitanje utopije nešto što Vas zanima. Šta je to utopija?
Maja Pelević: Mi kao ljudi ne bismo mogli da živimo u svetu u kojem je sve u redu. To je nemoguće. Utopijska vizija bi bila da imamo svet u kojem su osnovne egzistencijalne stvari omogućene svima. Klase ćemo teško ukinuti. Ne vidim besklaslno društvo, ali mora makar da postoji lakša mobilnost između klasa. Da ponovo vratimo vrstu socijalističkog projekta, ali na internacionalnom novou jer je jasno da ne može da funkcioniše na lokalnom novou.
Na kraju želim da Vas pitam možda i najvažnije pitanje koje se gotovo uvek podrazumeva, ali mislim da je važno da mu se povremeno vraćamo. Čemu služi i kome treba pozorište?
Maja Pelević: Postoji pozorište koje je tu samo da bi zabavilo, ono koje je tu da bi kritikovalo, da bi ispitalo granice izdržljivosti, da bi otvorilo sfere tvog bića za koje nisi znao da postoje... Pozorište može da služi svemu od toga. Moje pitanje je uvek bilo da li pozorište koje ne korespondira sa širom publikom može da menja društvo. Ja kao neko ko se ne bavi mejnstim pozorištem, gde je svaki projekat eksperiment za sebe, do premijere ne znam da li će predstava i sa kim da korespondira. To je užasno uzbudljivo, ali i frustrirajuće. Nije dobro praviti pozorište za drugare, za najužu elitu koja će pročitati hiljade teorijskih knjiga pa će razumeti. Ili se pretpostaviti da razume. Sa godinama si sve manje hrabar jer na kraju krajeva želiš da tvoja predstava ima duži život od dva igranja u Bitefu. Zato sam u predstavi Bolivud spojila svoje iskustvo sa nezavisne scene i način rada u Narodnom pozorištu. U jednoj rečenici, pozorište je tu da preispituje, ali ne da dosađuje.
Razgovor vodila Divna Stojanov