Представа Боливуд је освестила важан социјални проблем, али је до краја оставила гледаоце у прилично безнадежном стању. Није нам рекла како боље или макар другачије. Да ли је, уопште, позориште место, а представа време за нуђење могућег решања за друштвене проблеме?
Маја Пелевић: Понекад је решење да се проблем освести. Најискреније, мислим да се налазимо у прилично безнадежном времену. Пре овога пројекта сам са Игором Коругом радила представу која се зове „Нема наде“ и ставрно мислим да треба да престанемо да се правимо да знамо излаз. Ми смо у периоду идеолошке транзиције. Сада стварамо нову идеологију. Знамо да старо и садашње не ваљају, али не видимо још увек ни како тачно треба да наставимо. Ми промишљамо нову будућност и у том промишљању претенциозно би било да ја кажем: ово је решење. Имала сам идеју да Боливуд завршим срећно и чекала да дођем пред крај да одлучим како ћу га завршити. Али сам сигурна да је тренутни очај оно што сам желала да прикажем.
Представа Боливуд бави се темом и износи премису о којој, у принципу, сви људи који долазе у позориште размишљају исто. Сви у позоришној сали смо сагласни да постоје проблеми приватизације у држави, да је човек дехуманизован и понижен у данашње време. Како ова представа излази из оквира још једног начина да се истомишљњницима прикаже данашње друштво и како покушава да мења свест људи који не размишљају исто?
Маја Пелевић: Оно што је добро јесте што се Боливуд десио у Народном позоришту. Више људи долази у Народно позориште и тако се отвара могућност да дођу и они који се не размишљају на исти начин као ми. Ова представа је иначе и први мјузикл у Народном позоришту, а људи воле мјузикле. Тако сам привукла да што више њих дође и погледа представу. Тако се можда и деси нека промена у свести човека.
На округом столу сте споменули како никога заправо ова представа није шокирала иако је контраверзна и субверзивна. Да ли уопште постоји нешто што може да нас шокира и шта би то Вас шокирало?
Маја Пелевић: У позоришту ствари могу само да ме узбуде. Представа Cargo Sofia-X Штефана Кегија ми је била ужасно узбудљива на пример. Узбудило ме је то шта све позориште може да буде. Дакле, само форма може да ме изненади. Шокирало би ме да се деси искрено право удруживање уметника зарад макар и минималне друштвене промене. Неке моје колеге, Димитрије Коканов и Јелена Мијовић, желе да покрену неку врсту еснафског удружења где ћемо коначно да одредимо шта су драматурзи и чему служе у позоришту. Била бих шокирана да се то деси. A предстaве које шокирају су јако ретке. Чешће је то медијска помпа која се прави изнутра. Као што је на пример био случај са представом Олимп која је мени естетски, политички и драматрушки врло проблематична, али добила је огромну медијску пажњу. Није ме шокирала. У случају Олимпа, једино би ме шокирало да замислимо да је Битеф пре годину дана знао за отворено писмо глумаца из представе Олимп које се скоро појавило и говори о злостављању Јан Фабра над ансамблом, и да је одлучио да откаже приказивање. Да се упркос датом новцу, води рачуна о моралу.
Гледајући Вашу представу, сетила сам се Гогољевог Ревизора. Они чекају и спремају се за долазак важне личности. Да ли је ова драма утицала на стварање Боливуда?
Маја Пелевић: Да, видим паралелу са Гогољем, али није ми свесно утицао на писање комада. Људи су углавном учитавали и правили паралеле са Бекетовим Годоом. И сигурно су оба дела била у мом малом мозгу док сам писала. Али инспирација за писање овог комада ми је био Nature Тhеatre of Оklahoma, који је пре пар година био на Битефу са представом Life and times. То је представа у којој се све време пева, исповест драматуршкиње која је у телефонском позиву прича о свом животу од кад се радила па на даље. Та форма мантре ме је одушевила. Јер певање у једном тренутку омађија. Просто поверујеш у ту форму. Постане ти природна игра речи, однос између музике и говора. Хтела сам да људима буде природно то што се у мојој представи изговарају стихови такве врсте риме.
Глумци су у оделима са насликаним облацима, а на сцени је све време плави параван који приказује небо. Поменули сте да је нспирација за костим и сценографију био филм Труманов шоу. Мени је, додуше, асоцијација била и на филм Дан мрмота који почиње и завршава се кадровима неба, а јунаци тог филма, неки свесно, други не, изнова и изнова живе исти дан. Слично као ликови Боливуда.
Маја Пелевић: Врло занимљиво, свиђа ми се ова паралела. У представи Нова Страдија Кокана Младеновића постоји сценографија која приказује небо. Њему је асоцијација била на Србију и Србе, небески народ. А за мене је затвореност у имагинарном свету и акваријум који је лепо уређен простор, али затворен и рибе у акваријуму стално гледају у праву реалност која може бити и добра и лоша, али је стварност за разлику од њиховог света. Ту ми је на неки начин асоцијација био и Сабирни центар.
Иако се у већини критика Боливуда наглашава да је присутна треш естетика, Ви сте рекли да се заправо ради о естетици ријалитија. Какав је та естетика за Вас?
Маја Пелевић: Ми данас имамо ријалити Задругу у коме простор више није кућа са гомилом људи, него се простор шири и постаје као град у филму Труманов шоу. Могу да замислим за 10 година да се направи град који функционише по принципу који је у филму. То је естетика ријалитија. Хиперреалност. Освајање простора реалног живота који се затим претвара у надреалност. Као што је у Друштву спектакла лепо речено: Дизниленд је настао како Американци не би видели да им је цела држава Дизниленд. Дакле, Дизниленд је илузија, а кад изађете то је стварно. Зато обожавам филм Они живе и серију Black mirror. То су и теме којима желим да се бавим у позоришту.
У представи Боливуд провлачи се метафора о машни, која задивљује једну жену и која на крају и умире од ње. За шта је машна метафора?
Маја Пелевић: Машница је метафора за ситни потрошачки капитализам који ми живимо. Сјајно, мало, свугде се налази, ситна задовољства. Машнетина је та жена у таквом систему. Жели да отуђеност коју је осетила након што је изгубила посао због система који је дошао, надомести осећајем поседовања машнетине. То је игра речима јер она баш са том машнетином жели и да се убије. Да је тај систем који ју је уништио ментално, да је уништи до краја и физички.
У представи на неки начин приказујете једну антиутопију и гледајући Ваш опус и интересовања може се закључити да је питање утопије нешто што Вас занима. Шта је то утопија?
Маја Пелевић: Ми као људи не бисмо могли да живимо у свету у којем је све у реду. То је немогуће. Утопијска визија би била да имамо свет у којем су основне егзистенцијалне ствари омогућене свима. Класе ћемо тешко укинути. Не видим бескласлно друштво, али мора макар да постоји лакша мобилност између класа. Да поново вратимо врсту социјалистичког пројекта, али на интернационалном новоу јер је јасно да не може да функционише на локалном новоу.
На крају желим да Вас питам можда и најважније питање које се готово увек подразумева, али мислим да је важно да му се повремено враћамо. Чему служи и коме треба позориште?
Маја Пелевић: Постоји позориште које је ту само да би забавило, оно које је ту да би критиковало, да би испитало границе издржљивости, да би отворило сфере твог бића за које ниси знао да постоје... Позориште може да служи свему од тога. Моје питање је увек било да ли позориште које не кореспондира са широм публиком може да мења друштво. Ја као неко ко се не бави мејнстим позориштем, где је сваки пројекат експеримент за себе, до премијере не знам да ли ће представа и са ким да кореспондира. То је ужасно узбудљиво, али и фрустрирајуће. Није добро правити позориште за другаре, за најужу елиту која ће прочитати хиљаде теоријских књига па ће разумети. Или се претпоставити да разуме. Са годинама си све мање храбар јер на крају крајева желиш да твоја представа има дужи живот од два играња у Битефу. Зато сам у представи Боливуд спојила своје искуство са независне сцене и начин рада у Народном позоришту. У једној реченици, позориште је ту да преиспитује, али не да досађује.
Разговор водила Дивна Стојанов