Photo: Alver Linnamagi
Pre izvođenja predstave koja bi se mogla okarakterisati i kao plesni performans i kao fizički teatar, razgovarali smo sa ko-rediteljkom Ene-Lis Semper koja za Bitef blog objašnjava rad sa - blatom. Jer se u predstavi NO43: Prljavština glumci doslovno kupaju i grcaju u blatu, sa povremenim zabadanjem glave u to isto blato.
Kada govorimo o predstavi u kojoj su glumci neprestano u blatu dubokom dvadesetak centimetara, nemoguće je izbeći pitanje šta za vas, kao autore, blato zapravo znači?
Ene-Lis Semper: Blato nas dovodi do nivoa na kom delimo bol i lepotu ljudske egzistencije. Blato je supstancija koja se ne može izbeći, ukoliko u njega ugazite, to je vaša realnost i sa njom morate da se nosite. Koristimo blato, prljavštinu i vodu kao impuls za opis današnjih ljudi. Naša predstava nije socijalna kritika i ne pretenduje da nešto određeno socijalno kritikuje. Ona je više o ljudima u bliskom kontaktu, o odnosu ljudi u malom, a zajedničkom prostoru. Čitav prostor oko nas se svakodnevno smanjuje - pitamo se kako ljudi preživljavaju u takvom prostoru u kojem su primorani da budu sve bliži? Kako ne eksplodiraju?
Kakvi su to onda ljudi danas, ukoliko ih posmatrate kao ljude na ivici egzistencijalnih mogućnosti?
Ene-Lis Semper: Ljudi nisu toliko različiti međusobno, ne samo danas, nego oduvek. Smatram da smo znatno više slični nego različiti. Nekada smo vrlo primitivno slični, u smislu da su osnovni, primitivni instinkti uvek i kod svih isti, i istovremeno svi pokušavaju da uvide, uoče ili spoznaju viši nivo ovog primitivnog postojanja - to nas povezuje. Mi svi zajedno delimo svakodnevicu, i u tom deljenju postoji i lepote i boli, što je kontradikcija. Prema tome, naša je predstava više egzistencijalna nego socijalno-kritikujuća, iako je gledalac može videti i shvatiti onako kako njemu odgovara.
Koji je odnos verbalnog i neverbalnog u vašoj predstavi i kako taj odnos rezonuje u prisustvu blata?
Ene-Lis Semper: S obzirom da nema mnogo dijaloga, ne bih našu predstavu nazvala pravom dramom, ali ne bih je nazvala ni plesom. Radije bih je okarakterisala kao savremenu dramu, jer ono što naši glumci rade u blatu nije ples, već komunikacija. Za mene je neverbalna komunikacija uvek značenjski jača u odnosu na verbalnu, jer se izgovorena reč može korisiti da se nešto sakrije. Komunikacija gesturom, pogledom, dodirom daje mnogo više istinitih informacija. Zbog toga što se nalaze u blatu, glumci uvek mogu da reaguju jedni na druge.
Da li ta nužnost reakcije kakvu opisujete u prisustvu blata znači da blato zapravo koristite kao medijum za komunikaciju?
Ene-Lis Semper: Ne, ne direktno. To je više stvarnost deljenog života, pre nego sredstvo komunikacije. Komunikacija se dešava direktno između dve ili više osoba. U verbalnom pozorištu često svako od glumaca samo čeka svoju repliku, ali ukoliko glumcima oduzmemo tekst, oni moraju da reaguju pokretom na dešavanja u prostoru. Ta se reakcija ne može izbeći i nju volim da zovem „iskrenom istinom“, jer se ona, takva, dešava i u stvarnom životu. Samo što smo u stvarnom životu već spremni i naviknuti da tu reakciju automatski sakrijemo. Upravo je reakcija ono što smo hteli da u pojačanom obliku iznesemo na scenu.
Ne samo da se kupaju u blatu, nego iz tog blata nema ni izlaza. Vaši su glumci ograđeni zaštitnim zidom od pleksiglasa i stakla, koji bi mogao da podseća na borilački ring, s obzirom da se unutar njega, a u blatu, glumci i udaraju.
Ene-Lis Semper: Za nas taj stakleni zid ima drugačije značenje - on daje našem delu muzejski prizvuk. U muzeju se objekti koji su izumreli, ili su iznimno stari ili fragilni, nalaze iza zaštitnog stakla. U našoj predstavi to staklo je zaštitno za publiku (zbog prskanja blata), ali ono deluje i kao metafora ljudskog roda - ljudi se bore za život i ljubav, za vođstvo, a stakleni zid ih automatski stavlja u kategoriju „već izumrlog“. To povlači pitanje - da li je uopšte moguće preživeti ili je „muzej“ ono što nas, ljude, na koncu očekuje?
Zatvoren prostor bez izlaza odaje utisak zatočenosti. Da li tako vidite i stvarni svet van pozorišta? Kao prostor prepun osećaja bezizlasnosti i zatočenosti?
Ene-Lis Semper: Ne - trebalo bi prostor u našoj predstavi posmatrati na apsraktniji način, bez direktnih spojnica sa stvarnim svetom. To je samo prostor sa mnogo prozora, ali bez vrata. Normalan prostor, samo bez vrata. Apstraktni prostor, neutralan, kao milioni prostora kakvi postoje u svetu. Izgrađen prostor, kakav bi ljudi želeli da imaju.
Postoje li određeni posebno zahtevni tehnički aspekti ovakve predstave?
Ene-Lis Semper: Činjenica da se blato treba dopremiti na scenu je tehnikalija, kao i sve druge tehničke stvari i zahtevi u pozorištu. Blato se donosi u suvom obliku i potom se meša sa vodom. Oni kojima je to znatno veći problem nego nama rediteljima ili tehničarima su glumci. Vrlo je izazovno preživeti u tom klizavom okruženju, probala sam, verujte mi!
Razgovor vodila Mina Stanikić
