Photo: Alver Linnamagi
Пре извођења представе која би се могла окарактерисати и као плесни перформанс и као физички театар, разговарали смо са ко-редитељком Ене-Лис Семпер која за Битеф блог објашњава рад са - блатом. Јер се у представи НО43: Прљавштина глумци дословно купају и грцају у блату, са повременим забадањем главе у то исто блато.
Када говоримо о представи у којој су глумци непрестано у блату дубоком двадесетак центиметара, немогуће је избећи питање шта за вас, као ауторе, блато заправо значи?
Ене-Лис Семпер: Блато нас доводи до нивоа на ком делимо бол и лепоту људске егзистенције. Блато је супстанција која се не може избећи, уколико у њега угазите, то је ваша реалност и са њом морате да се носите. Користимо блато, прљавштину и воду као импулс за опис данашњих људи. Наша представа није социјална критика и не претендује да нешто одређено социјално критикује. Она је више о људима у блиском контакту, о односу људи у малом, а заједничком простору. Читав простор око нас се свакодневно смањује - питамо се како људи преживљавају у таквом простору у којем су приморани да буду све ближи? Како не експлодирају?
Какви су то онда људи данас, уколико их посматрате као људе на ивици егзистенцијалних могућности?
Ене-Лис Семпер: Људи нису толико различити међусобно, не само данас, него одувек. Сматрам да смо знатно више слични него различити. Некада смо врло примитивно слични, у смислу да су основни, примитивни инстинкти увек и код свих исти, и истовремено сви покушавају да увиде, уоче или спознају виши ниво овог примитивног постојања - то нас повезује. Ми сви заједно делимо свакодневицу, и у том дељењу постоји и лепоте и боли, што је контрадикција. Према томе, наша је представа више егзистенцијална него социјално-критикујућа, иако је гледалац може видети и схватити онако како њему одговара.
Који је однос вербалног и невербалног у вашој представи и како тај однос резонује у присуству блата?
Ене-Лис Семпер: С обзиром да нема много дијалога, не бих нашу представу назвала правом драмом, али не бих је назвала ни плесом. Радије бих је окарактерисала као савремену драму, јер оно што наши глумци раде у блату није плес, већ комуникација. За мене је невербална комуникација увек значењски јача у односу на вербалну, јер се изговорена реч може корисити да се нешто сакрије. Комуникација гестуром, погледом, додиром даје много више истинитих информација. Због тога што се налазе у блату, глумци увек могу да реагују једни на друге.
Да ли та нужност реакције какву описујете у присуству блата значи да блато заправо користите као медијум за комуникацију?
Ене-Лис Семпер: Не, не директно. То је више стварност дељеног живота, пре него средство комуникације. Комуникација се дешава директно између две или више особа. У вербалном позоришту често свако од глумаца само чека своју реплику, али уколико глумцима одузмемо текст, они морају да реагују покретом на дешавања у простору. Та се реакција не може избећи и њу волим да зовем „искреном истином“, јер се она, таква, дешава и у стварном животу. Само што смо у стварном животу већ спремни и навикнути да ту реакцију аутоматски сакријемо. Управо је реакција оно што смо хтели да у појачаном облику изнесемо на сцену.
Не само да се купају у блату, него из тог блата нема ни излаза. Ваши су глумци ограђени заштитним зидом од плексигласа и стакла, који би могао да подсећа на борилачки ринг, с обзиром да се унутар њега, а у блату, глумци и ударају.
Ене-Лис Семпер: За нас тај стаклени зид има другачије значење - он даје нашем делу музејски призвук. У музеју се објекти који су изумрели, или су изнимно стари или фрагилни, налазе иза заштитног стакла. У нашој представи то стакло је заштитно за публику (због прскања блата), али оно делује и као метафора људског рода - људи се боре за живот и љубав, за вођство, а стаклени зид их аутоматски ставља у категорију „већ изумрлог“. То повлачи питање - да ли је уопште могуће преживети или је „музеј“ оно што нас, људе, на концу очекује?
Затворен простор без излаза одаје утисак заточености. Да ли тако видите и стварни свет ван позоришта? Као простор препун осећаја безизласности и заточености?
Ене-Лис Семпер: Не - требало би простор у нашој представи посматрати на апсрактнији начин, без директних спојница са стварним светом. То је само простор са много прозора, али без врата. Нормалан простор, само без врата. Апстрактни простор, неутралан, као милиони простора какви постоје у свету. Изграђен простор, какав би људи желели да имају.
Постоје ли одређени посебно захтевни технички аспекти овакве представе?
Ене-Лис Семпер: Чињеница да се блато треба допремити на сцену је техникалија, као и све друге техничке ствари и захтеви у позоришту. Блато се доноси у сувом облику и потом се меша са водом. Они којима је то знатно већи проблем него нама редитељима или техничарима су глумци. Врло је изазовно преживети у том клизавом окружењу, пробала сам, верујте ми!
Разговор водила Мина Станикић
