Gorki - alternativa za Nemačku? od samog početka, pa sve do kraja miriše frljićevski: koristeći se pseudo-kvazi-poludokumentarnom formom Frljić koketira sa fiktivnim i dokumentarnim proizvodeći uverljivu stvarnost, koja, jer deluje „životno stvarna“, a ne „pozorišno iluzivna“, dobija na efektu. Kreiranje ove „životno stvarne“ stvarnosti uglavnom se oslanja na lične ispovesti glumaca, kao na primer kada glumica Svenja Lisau govori o traumatičnoj prošlosti u kojoj je silovana od strane bivšeg partnera i kao dokaz svoje priče na scenu izvodi dete začeto u spomenutom aktu silovanja. Lisau, kao i ostalih pet glumaca (Mehmet Atesci, Mareike Beykirč, Falilou Seck, Nika Mišković, Til Vonka), na scenu iznosi delom svoje lično iskustvo, a delom ono pripisano njenom liku, liku glumice ansambla teatra Maksim Gorki, tako gradeći mešavinu lika i njene ličnosti, što ide ruku pod ruku sa poludokumentarnim narativom predstave.
Glumci/likovi se gotovo sve vreme obraćaju publici, didaktički i kako je to svojstveno Gorkom i Frljiću, otvorenopolitički i direktno, vršeći dekonstrukciju raznih tema: od samog teatra Maksim Gorki, politike njegovog rada i javne preferencije ka zapošljavanju manjinskih grupa, preko ličnih problema na sceni svojom intimom prisutnih glumaca, do naslovnog problema izrazito desno orijentisane političke partije - Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland - AfD).
Dekonstrukcija i dekonstruktivna analiza nije prisutna samo u tekstu (dramaturgija Aljoša Begrič), već i bukvalno na sceni. Nakon što sa dozom sarkazma verbalizuju probleme rada u Gorkom (dilema glumca tamnije puti o tome da li je zaposlen u Gorkom da bi ispunio „tamnoputu“ kvotu ili zato što je uistinu glumački talentovan), iza gvozdene zavese (na čiji se račun takođe šale govoreći „evo još jedne predstave Gorkog pred gvozdenom zavesom”) pojavljuje se maketa pozorišne zgrade Gorkog dovoljno velika da zauzme ceo proscenijum. U takvom obliku ona će biti dosta kratko jer će je njeni glumci razgraditi skidanjem gipsanih ploča, te će na sceni ostati samo kostur zgrade. Iz ovakvog, ogoljenog Gorkog glumci će, nezaštićeni, govoriti svoje strahove, bojaće se za svoj opstanak, za opstanak sebi dragih, ali svako od njih bojaće se i za Nemačku.
Nekoliko scena kasnije, iz istog tog nezaštićenog Gorkog, ti isti glumci, koji su se do tad bojali za Nemačku, deklamovaće delove Gebelsovog govora. Činjenica da likovi glumaca Gorkog iz dekonstruisanog Gorkog progovaraju nacizmom daje više nego dovoljno prostora za interpretaciju: ukoliko budemo dozvolili da Alternativa za Nemačku stvarno postane alternativa Nemačkoj, evo šta će se desiti.
Prostora za interpretaciju daje i to što samog Gorkog dekonstruišu „njegovi ljudi“, a ne ljudi ekstremne desnice, što lako može da deluje paradoksalno. Svako od glumaca tokom čitave predstave na sebi nosi po jedan detalj nacističke uniforme (npr. jedna glumica nosi duboke crne čizme, druga pantalone, treći polovinu kaputa, itd.), što vodi pitanju - da li zapravo svako od nas, pa i oni koji igraju u teatru levice u sebi nosi tračak nacističke misli? I da li dekonstrukcija sopstvene misli pomaže u prepoznavanju tog tračka? S obzirom na količinu dekonstrukcije u ovoj predstavi, prema Frljiću, odgovor je verovatno da. Međutim, pristuna je i jedna očigledna kon-strukcija: svi spomenuti nacistički detalji kostima na kraju će završiti na jednoj glumici. Na nju će ih jedan, po jedan, stavljati oni koji su ih do tad nosili, tako zajednički kreirajući lika u potpunom nacističkom kostimu - nju je, takvu, društvo napravilo.
Ono što je zajedničko i ličnom (ispovesti glumaca) i društvenom (komentari poretka) u predstavi, a u svakom ličnom promalja se društveno i obratno, jeste određena doza nekog negativnog - izma. Iako je na tom nivou moguće povezati sve delove ove predstave, nedostaje opipljiviji dramaturški vez svih posebnih i malih dekonstrukcija, pa je lako izgubiti se u njima, i ne znati kako smo od komentara repertoarskih odluka Gorkog stigli do toga da glumci govore o svom učlanjenju u AfD (ideja reditelja, za potrebe projekta), kao i da skriveni u ostacima Gorkog, istog onog iz kog su se za Nemačku bojali, deklamuju delove Gebelsovog govora.
Gorki - alternativa za Nemačku? poziva da se stvari zovu, kako je to Frljić na okruglom stolu nakon predstave rekao, „svojim pravim imenom“, poziva da se AfD shvati ozbiljno i da se ne naziva desnicom već nacizmom, otvara i razgrađuje aktuelne probleme nemačkog podneblja i nemačkog pozorišta, ali neki od njih miljama su daleko od srpskih - izama. Zato se ova predstava najbolje razumeva kroz ono lično i na ličnom nivou potresno, dok se prepoznavanje našeg lokalno društvenog u nemačkom lokalnom tek nazire, što pak, ne umanjuje značaj ukazivanja na nemačke lokalne probleme, jer, nešto je pre osamdesetak godina bilo nemačko lokalno, postalo je globalno.
Mina Stanikić