Горки - алтернатива за Немачку? од самог почетка, па све до краја мирише фрљићевски: користећи се псеудо-квази-полудокументарном формом Фрљић кокетира са фиктивним и документарним производећи уверљиву стварност, која, јер делује „животно стварна“, а не „позоришно илузивна“, добија на ефекту. Креирање ове „животнo стварне“ стварности углавном се ослања на личне исповести глумаца, као на пример када глумица Свења Лисау говори о трауматичној прошлости у којој је силована од стране бившег партнера и као доказ своје приче на сцену изводи дете зачето у споменутом акту силовања. Лисау, као и осталих пет глумаца (Мехмет Атесци, Мареике Беyкирч, Фалилоу Сецк, Ника Мишковић, Тил Вонка), на сцену износи делом своје лично искуство, а делом оно приписано њеном лику, лику глумице ансамбла театра Максим Горки, тако градећи мешавину лика и њене личности, што иде руку под руку са полудокументарним наративом представе.
Глумци/ликови се готово све време обраћају публици, дидактички и како је то својствено Горком и Фрљићу, отворенополитички и директно, вршећи деконструкцију разних тема: од самог театра Максим Горки, политике његовог рада и јавне преференције ка запошљавању мањинских група, преко личних проблема на сцени својом интимом присутних глумаца, до насловног проблема изразито десно оријентисане политичке партије - Алтернатива за Немачку (Alternative für Deutschland - AfD).
Деконструкција и деконструктивна анализа није присутна само у тексту (драматургија Аљоша Бегрич), већ и буквално на сцени. Након што са дозом сарказма вербализују проблеме рада у Горком (дилема глумца тамније пути о томе да ли је запослен у Горком да би испунио „тамнопуту“ квоту или зато што је уистину глумачки талентован), иза гвоздене завесе (на чији се рачун такође шале говорећи „ево још једне представе Горког пред гвозденом завесом”) појављује се макета позоришне зграде Горког довољно велика да заузме цео просценијум. У таквом облику она ће бити доста кратко јер ће је њени глумци разградити скидањем гипсаних плоча, те ће на сцени остати само костур зграде. Из оваквог, огољеног Горког глумци ће, незаштићени, говорити своје страхове, бојаће се за свој опстанак, за опстанак себи драгих, али свако од њих бојаће се и за Немачку.
Неколико сцена касније, из истог тог незаштићеног Горког, ти исти глумци, који су се до тад бојали за Немачку, декламоваће делове Гебелсовог говора. Чињеница да ликови глумаца Горког из деконструисаног Горког проговарају нацизмом даје више него довољно простора за интерпретацију: уколико будемо дозволили да Алтернатива за Немачку стварно постане алтернатива Немачкој, ево шта ће се десити.
Простора за интерпретацију даје и то што самог Горког деконструишу „његови људи“, а не људи екстремне деснице, што лако може да делује парадоксално. Свако од глумаца током читаве представе на себи носи по један детаљ нацистичке униформе (нпр. једна глумица носи дубоке црне чизме, друга панталоне, трећи половину капута, итд.), што води питању - да ли заправо свако од нас, па и они који играју у театру левице у себи носи трачак нацистичке мисли? И да ли деконструкција сопствене мисли помаже у препознавању тог трачка? С обзиром на количину деконструкције у овој представи, према Фрљићу, одговор је вероватно да. Међутим, пристуна је и једна очигледна кон-струкција: сви споменути нацистички детаљи костима на крају ће завршити на једној глумици. На њу ће их један, по један, стављати они који су их до тад носили, тако заједнички креирајући лика у потпуном нацистичком костиму - њу је, такву, друштво направило.
Оно што је заједничко и личном (исповести глумаца) и друштвеном (коментари поретка) у представи, а у сваком личном промаља се друштвено и обратно, јесте одређена доза неког негативног - изма. Иако је на том нивоу могуће повезати све делове ове представе, недостаје опипљивији драматуршки вез свих посебних и малих деконструкција, па је лако изгубити се у њима, и не знати како смо од коментара репертоарских одлука Горког стигли до тога да глумци говоре о свом учлањењу у AfD (идеја редитеља, за потребе пројекта), као и да скривени у остацима Горког, истог оног из ког су се за Немачку бојали, декламују делове Гебелсовог говора.
Горки - алтернатива за Немачку? позива да се ствари зову, како је то Фрљић на округлом столу након представе рекао, „својим правим именом“, позива да се AfD схвати озбиљно и да се не назива десницом већ нацизмом, отвара и разграђује актуелне проблеме немачког поднебља и немачког позоришта, али неки од њих миљама су далеко од српских - изама. Зато се ова представа најбоље разумева кроз оно лично и на личном нивоу потресно, док се препознавање нашег локално друштвеног у немачком локалном тек назире, што пак, не умањује значај указивања на немачке локалне проблеме, јер, нешто је пре осамдесетак година било немачко локално, постало је глобално.
Mина Станикић