Ove godine Gorki - Alternativa za Nemačku, kao što joj ime kaže - predstava o nemačkoj radikalnoj desnici, i Šest lica traži pisca - predstava o hrvatskoj radikalnoj desnici - nastavljaju taj već poduži niz svojevrsnih umetničkih i političkih performansa. Međutim, pre nego što se festival i publika suoče sa nemačkim neonacističkim partijašenjem i "elitnim" ustaškim svadbama, ove godine se po prvi put javila prilika da se da i teorijski uvid Frljićevom radu i njegovom pristupu pozorištu i politici, a sve to u dijalogu sa publikom. Ovogodišnji Filozofski teatar kojim moderira Srećko Horvat je, kako kažu njegovi organizatori, dobio dosta novca za svoju realizaciju od države te se, logično - bitefovski i provokativno levičarski, moglo naslutiti da će sagovornik biti Oliver Frljić kako bi se državi stavilo do znanja da provokacija živi čak i onda kada je nastoje ugušiti parama. Bilo kako bilo, kroz Filozofski teatar smo prošli sedeći na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Međutim, nakon razgovora sa Horvatom i publikom, Frljić u intervjuu za Bitef blog objašnjava zašto se mi, ugledna građanska publika, pretvaramo da sedimo u Narodnom pozorištu kada znamo da ono to - istinski - nije.
Govorili ste danas o izazovima demokratije i o njenoj nemogućnosti da se izbori sa fašizmom. Osim demokratije govorili smo i o pojedinim demokratskim institucijama kao što su pozorišta, pogotovo nacionalna. I u Vašim predstavama postoji preispitivanje demokratije, pozorišta i njihovih funkcija u borbi protiv savremenog fašizma. Da li mislite da pozorište, ovakvo kakvo je danas i u kakvom Vi radite, može stati na put fašizmu?
Oliver Frljić: Ne, mislim da nikakva umetnost ne može stati na put fašizmu. Mislim da je umetnička reprezentacija preslaba i da se radi o dva potpuno različita fenomena. Umetnost ne može zaustaviti fašizam sigurno. A s druge strane mislim da, ono što može je postavljat pitanja koja nam mogu pomoć da počnemo razmišljat o nekim drugim političkim pitanjima. Demokracija kao takva, ono što sam i rekao na današnjem razgovoru, je pokazala u više navrata da nema mehanizme za prevenciju fašizma, niti mu može ne dati demokratsku legitimaciju. To se već dogodilo sa nacionalsocijalizmom i sad vidimo da se to ponovo u Evropi i globalno dešava. Ono što je zanimljivo za mene, što se tiče kazališta i demokracije, je da se radi o dva tipa reprezentacije. Moja predstava koja će bit na Bitefu, Gorki - Alternativa za Nemačku, zapravo govori o slabostima ova dva tipa reprezentacije na početku dvadeset prvog stoljeća. S jedne strane demokracija, kao što sam rekao, ne može zaustavit fašizam, a s druge strane teatar ne može svojim reprezentantskim mehanizmima na pravi način predstaviti tu novu stvarnost u kojoj živimo. Pojam liberalne demokracije, ono što se vrlo često koristi u opisivanju te nove društvene stvarnosti - ne znam koliko je on precizan ili nije, ali u svakom slučaju - vidimo kako demokratske institucije legitimiziraju prakse koje su antidemokratske.
Da li to onda možda ima veze sa tim što se predstavnici liberalne demokratije bave pre svega sobom tj. nekom elitom, u smislu da zanemaruju one koji su ekonomski slabiji od njih? Ili, na primer, pozorišta poput Maksima Gorkog koja isto nekako, koliko god bila liberalna, su za neku građansku publiku.
Oliver Frljić: Ali pozorište je generalno uvek za građansku publiku. Ja nisam još vidio pozorište koje nije bilo za građansku publiku. Mi se samo pretvaramo da je ovo narodno pozorište, ovo gdje sedimo ovdje. Ono je za jedan određen društveni sloj koji ima ekonomski kapital, da si to može priuštiti. S druge strane ono ima simbolički kapital, dakle u smilu mogućnosti razumevanja kompleksnih kodova koje mi ovde proizvodimo. To je jedna velika laž zapravo, vrlo retko se kad u povjesti događalo da se ono obraćalo najnižim društvenim slojevima, naročito u devetnaestom i dvadesetom stoljeću. To je zapravo umetnost koja se obraćala jednom određenom društvenom sloju. A kada su se događali časni izuzeci, kada se pokušavalo zapravo napraviti neki tip kazališta koji je govorio i nekim drugim društvenim slojevima, to je vrlo brzo bilo diskvalificirano od strane građanske estetike.
Što se tiče tih pitanja koje pozorište treba da postavlja, mislite li da je to što su Vaše predstave naišle na reakciju tj. na proteste, uticalo na uspeh Vaših predstava, u smislu njihove angažovanosti? Da li će se pitanja koja postavljate više čuti ako dođe tri hiljade ljudi na protest ispred pozorišta?
Oliver Frljić: Da. To se sigurno događalo. Događalo se da sam ja strateški koristio druge medije u diseminaciji onoga što radim. Ja mislim da treba mislit sebe u kontekstu novog medijskog horizonta i da ne može ingnorirat ove druge medije i zatvoriti se u samog sebe. Problem je taj što u kazalištu po jednoj izvedbi mi možemo komunicirat sa trista-četristo gledatelja. U onom trenutku kad mediji preuzmu kazališnu izvedbu, ono dolazi do puno većeg broja recipijenata. tako da je po meni to sasvim legitimno ugradit u dramaturgiju predstave - mogućnost da ona bude preuzeta od strane ovih drugih medija i da se deseminira.
Što se tiče samog jezika koga pozorišna predstava ima... Pomenuli ste da, kada Vi govorite, te političke teme kojima se bavite "pojedu" sve ostalo, da se samo o tome govori i da imate slobodu što se tiče pozorišnog jezika. Ali, ja nekako smatram i - koliko sam shvatio i Vi - da je odabir pozorišnog jezika jako važan i da, ako uzmemo određenu političku temu i obradimo je na realističan ili neki drugi klasičan način - neće se proizvesti isti efekat kao kada se govori savremenim pozorišnim jezikom i kada se, između ostalog, ne poštuje pravilo "četvrtog zida".
Oliver Frljić: Da, to je sigurno. Međutim, ja sam se vrlo često susretao sa tim da je samo tema već bila diskvalifikacija za ono što radim i na razini umetničkog. Kazališni jezik je neodvojiv od stvarnosti koju želimo označiti i mislim da to insistiranje kazališta na nekim varijantama realizma koje je dominantno je ono što zapravo ubija njegov nekakav subverzivni potencijal. Ja nikad nemam nekakav pripremljen jezik u džepu koji ću onda samo aplicirati na određenu temu. Uvek je tema ta koja zapravo definira način na koji ću o njoj govoriti. Većina publike zna naravno ove moje predstave koje su najviše medijski eksponirane, ali ja radim puno toga i bilo bi zanimljivo da ti koji me konstantno pokušavaju diskvalificirat vide i drugi deo moga rada. Mada ne verujem da bi to nešto promenilo u njihovim pokušajima diskvalifikacije.
Kada pravite predstavu, uglavnom je reč o nekoj jako lokalizovanoj temi. U smislu, ako je predstava u Beogradu - to je predstava o Zoranu Đinđiću, ako je u Poljskoj - onda je to predstava o klero-fašizmu koji danas jača u Poljskoj. Međutim, na ovakvim festivalima kao što je Bitef dolazimo u situaciju da publika možda nije najbolje upoznata sa tim temama i da gleda predstavu bez većeg predznanja. Šta mislite, kakvog efekta imaju Vaše predstave u takvim okolnostima i kakva je funkcija ovakvih festivala?
Oliver Frljić: Mislim da publika može naravno naći ekvivalente u svojoj društvenoj sredini za ono o čemu ja govorim. Gorki - Alternativa za Nemačku se vrlo lako može prevest na nekakvu društvenu stvarnost ovdje u Srbiji... ili Šest likova traži autora. Srbija i Hrvatska su vrlo slične zemlje jer u obe države postoje političari koji su u svojoj mladosti proganjali "domaće izdajnike". Onda su se politički presvukli. Tako da je ta prava narav izbijala tu i tamo i nastavlja izbijati. Zapravo se ispod te demokratske obrazine pokazuju autokratski modeli mišljenja, i političkog mišljenja, naravno. Mene je znalo iznenaditi, recimo, kad smo gostovali sa Turbo-folkom vani - to je fenomen koji je vezan za ove prostore - međutim, ljudi su vrlo lako nalazili interpretativne ključeve. I ne samo to, mislim da predstava u svakom novom kontekstu dobiva nova značenja. Ovde je zanimljivo što će ljudi videti u Šest likova traži autora, da li će zapravo ta predstava otvorit neko kritičko razmišljanje ili će reći: "a, to je tako tamo, vidite kako je to tamo u Hrvatskoj, a ovde je manje-više sve super".
Razgovor vodio Borisav Matić
