Ове године Горки - Алтернатива за Немачку, као што јој име каже - представа о немачкој радикалној десници, и Шест лица тражи писца - представа о хрватској радикалној десници - настaвљају тај већ подужи низ својеврсних уметничких и политичких перформанса. Међутим, пре него што се фестивал и публика суоче са немачким неонацистичким партијашењем и "елитним" усташким свадбама, ове године се по први пут јавила прилика да се да и теоријски увид Фрљићевом раду и његовом приступу позоришту и политици, а све то у дијалогу са публиком. Овогодишњи Филозофски театар којим модерира Срећко Хорват је, како кажу његови организатори, добио доста новца за своју реализацију од државе те се, логично - битефовски и провокативно левичарски, могло наслутити да ће саговорник бити Оливер Фрљић како би се држави ставило до знања да провокација живи чак и онда када је настоје угушити парама. Било како било, кроз Филозофски театар смо прошли седећи на сцени Народног позоришта у Београду. Међутим, након разговора са Хорватом и публиком, Фрљић у интервјуу за Битеф блог објашњава зашто се ми, угледна грађанска публика, претварамо да седимо у Народном позоришту када знамо да оно то - истински - није.
Говорили сте данас о изазовима демократије и о њеној немогућности да се избори са фашизмом. Осим демократије говорили смо и о појединим демократским институцијама као што су позоришта, поготово национална. И у Вашим представама постоји преиспитивање демократије, позоришта и њихових функцијa у борби против савременог фашизма. Да ли мислите да позориште, овакво какво је данас и у каквом Ви радите, може стати на пут фашизму?
Оливер Фрљић: Не, мислим да никаква уметност не може стати на пут фашизму. Мислим да је уметничка репрезентација преслаба и да се ради о два потпуно различита феномена. Уметност не може зауставити фашизам сигурно. А с друге стране мислим да, оно што може је постављат питања која нам могу помоћ да почнемо размишљат о неким другим политичким питањима. Демокрaција као таква, оно што сам и рекао на данашњем разговору, је показала у више наврата да нема механизме за превенцију фашизма, нити му може не дати демократску легитимацију. То се већ догодило са националсоцијализмом и сад видимо да се то поново у Европи и глобално дешава. Оно што је занимљиво за мене, што се тиче казалишта и демокрације, је да се ради о два типа репрезентације. Моја представа која ће бит на Битефу, Горки - Алтернатива за Немачку, заправо говори о слабостима ова два типа репрезентације на почетку двадесет првог стољећа. С једне стране демокрација, као што сам рекао, не може зауставит фашизам, а с друге стране театар не може својим репрезентантским механизмима на прави начин представити ту нову стварност у којој живимо. Појам либералне демокрације, оно што се врло често користи у описивању те нове друштвене стварности - не знам колико је он прецизан или није, али у сваком случају - видимо како демократске институције легитимизирају праксе које су антидемократске.
Да ли то онда можда има везе са тим што се представници либералне демократије баве пре свега собом тј. неком елитом, у смислу да занемарују оне који су економски слабији од њих? Или, на пример, позоришта попут Максима Горког која исто некако, колико год била либерална, су за неку грађанску публику.
Оливер Фрљић: Али позориште је генерално увек за грађанску публику. Ја нисам још видио позориште које није било за грађанску публику. Ми се само претварамо да је ово народно позориште, ово гдје седимо овдје. Оно је за један одређен друштвени слој који има економски капитал, да си то може приуштити. С друге стране оно има симболички капитал, дакле у смилу могућности разумевања комплексних кодова које ми овде производимо. То је једна велика лаж заправо, врло ретко се кад у повјести догађало да се оно обраћало најнижим друштвеним слојевима, нарочито у деветнаестом и двадесетом стољећу. То је заправо уметност која се обраћала једном одређеном друштвеном слоју. А када су се догађали часни изузеци, када се покушавало заправо направити неки тип казалишта који је говорио и неким другим друштвеним слојевима, то је врло брзо било дисквалифицирано од стране грађанске естетике.
Што се тиче тих питања које позориште треба да поставља, мислите ли да је то што су Ваше представе наишле на реакцију тј. на протесте, утицало на успех Ваших представа, у смислу њихове ангажованости? Да ли ће се питања која постављате више чути ако дође три хиљаде људи на протест испред позоришта?
Оливер Фрљић: Да. То се сигурно догађало. Догађало се да сам ја стратешки користио друге медије у дисеминацији онога што радим. Ја мислим да треба мислит себе у контексту новог медијског хоризонта и да не може ингнорират ове друге медије и затворити се у самог себе. Проблем је тај што у казалишту по једној изведби ми можемо комуницират са триста-четристо гледатеља. У оном тренутку кад медији преузму казалишну изведбу, оно долази до пуно већег броја реципијената. тако да је по мени то сасвим легитимно уградит у драматургију представе - могућност да она буде преузета од стране ових других медија и да се десеминира.
Што се тиче самог језика кога позоришна представа има... Поменули сте да, када Ви говорите, те политичке теме којима се бавите "поједу" све остало, да се само о томе говори и да имате слободу што се тиче позоришног језика. Али, ја некако сматрам и - колико сам схватио и Ви - да је одабир позоришног језика јако важан и да, ако узмемо одређену политичку тему и обрадимо је на реалистичан или неки други класичан начин - неће се произвести исти ефекат као када се говори савременим позоришним језиком и када се, између осталог, не поштује правило "четвртог зида".
Оливер Фрљић: Да, то је сигурно. Међутим, ја сам се врло често сусретао са тим да је само тема већ била дисквалификација за оно што радим и на разини уметничког. Казалишни језик је неодвојив од стварности коју желимо означити и мислим да то инсистирање казалишта на неким варијантама реализма које је доминантно је оно што заправо убија његов некакав субверзивни потенцијал. Ја никад немам некакав припремљен језик у џепу који ћу онда само аплицирати на одређену тему. Увек је тема та која заправо дефинира начин на који ћу о њој говорити. Већина публике зна наравно ове моје представе које су највише медијски експониране, али ја радим пуно тога и било би занимљиво да ти који ме константно покушавају дисквалифицират виде и други део мога рада. Мада не верујем да би то нешто променило у њиховим покушајима дисквалификације.
Када правите представу, углавном је реч о некој јако локализованој теми. У смислу, ако је представа у Београду - то је представа о Зорану Ђинђићу, ако је у Пољској - онда је то представа о клеро-фашизму који данас јача у Пољској. Међутим, на оваквим фестивалима као што је Битеф долазимо у ситуацију да публика можда није најбоље упозната са тим темама и да гледа представу без већег предзнања. Шта мислите, каквог ефекта имају Ваше представе у таквим околностима и каква је функција оваквих фестивала?
Оливер Фрљић: Мислим да публика може наравно наћи еквиваленте у својој друштвеној средини за оно о чему ја говорим. Горки - Алтернатива за Немачку се врло лако може превест на некакву друштвену стварност овдје у Србији... или Шест ликова тражи аутора. Србија и Хрватска су врло сличне земље јер у обе државе постоје политичари који су у својој младости прогањали "домаће издајнике". Онда су се политички пресвукли. Тако да је та права нарав избијала ту и тамо и наставља избијати. Заправо се испод те демократске образине показују аутократски модели мишљења, и политичког мишљења, наравно. Мене је знало изненадити, рецимо, кад смо гостовали са Турбо-фолком вани - то је феномен који је везан за ове просторе - међутим, људи су врло лако налазили интерпретативне кључеве. И не само то, мислим да представа у сваком новом контексту добива нова значења. Овде је занимљиво што ће људи видети у Шест ликова тражи аутора, да ли ће заправо та представа отворит неко критичко размишљање или ће рећи: "а, то је тако тамо, видите како је то тамо у Хрватској, а овде је мање-више све супер".
Разговор водио Борисав Матић
