Поред представа политичког позоришта, музичког позоришта, инсталација без глумаца на сцени рађених за позоришне просторе, овогодишњи фестивал у Београд доводи и јединствене музичке изразе и поетике.
52. Битеф ће бити први на коме ће публика имати прилику да види једну представу из Естоније. НО43 Прљавштина у продукцији Театра НО99 из Талина, а чију режију потписује тандем Ене-Лис Семпер и Тит Ојасо, једна је од запаженијих представа у европским оквирима последњих година. Компанија Театар НО99 већ је међународно позната и призната, посебно откако је 2017. године добила престижну награду Премио Европа: Позоришна реалност.
НО43 Прљавштина представља кореографску симфонију о тренутку распада света, испуњену максималном пажњом и енергетским набојем људи на сцени, која вас зграби и не пушта. По речима уметничког директора Битефа, Ивана Меденице, ради се о виду физичког театра, пре него савременог плеса, с израженим ликовним аспектом. Десет телесно сјајно артикулисаних драмских глумаца изводе, у рингу испуњеном блатом, низ разноврсних, претежно невербалних ситуација: у распону од сцена из свакодневног живота до оних које развијају хришћанске алегорије. Заједничко им је то што су све комичне и апсурдне, као нека варијација Јонесковог театра, али и то што граде „глобалну метафору“ распада савременог света - оног који се „ваља у блату“. Али, управо то што се глумци дословно ваљају у блату и што се ситуације стално мењају и развијају у новим, неочекиваним и апсурдним правцима, онемогућава да представу сведемо само на ову, површну метафору: њен снажан перформативно-визуелни ефекат односи превагу над било којим изричитим значењем.
Комад је инспирисан романом Мали злодух, написаном 1907. године од стране руског песника Фјодора Сологуба, представника симболизма. Бројни критичари писали су да ова представа доводи до катарзичног стања ума, и да пред публику поставља питање - може ли атмосфера у којој је свет стигао до краја еволуције, бити покретач за нови почетак?
Ако постоји нека представа у овогодишњој селекцији коју бисмо могли да назовемо правом „битефовском“ посластицом, онда је то сигурно НО43 Прљавштина. Старија публика Битефа сигурно ће се с носталгијом присетити представа после којих је развијена предрасуду да је београдски фестивал нових тенденција место где се „публика гађа блатом“. Димензија „опште катаклизме“ коју има НО43 Прљавштина чини да она означава врхунац првог дела селекције и уједно идеални прелаз ка новој целини, ка, у дословном смислу - свету без људи.
