Pored predstava političkog pozorišta, muzičkog pozorišta, instalacija bez glumaca na sceni rađenih za pozorišne prostore, ovogodišnji festival u Beograd dovodi i jedinstvene muzičke izraze i poetike.
52. Bitef će biti prvi na kome će publika imati priliku da vidi jednu predstavu iz Estonije. NO43 Prljavština u produkciji Teatra NO99 iz Talina, a čiju režiju potpisuje tandem Ene-Lis Semper i Tit Ojaso, jedna je od zapaženijih predstava u evropskim okvirima poslednjih godina. Kompanija Teatar NO99 već je međunarodno poznata i priznata, posebno otkako je 2017. godine dobila prestižnu nagradu Premio Evropa: Pozorišna realnost.
NO43 Prljavština predstavlja koreografsku simfoniju o trenutku raspada sveta, ispunjenu maksimalnom pažnjom i energetskim nabojem ljudi na sceni, koja vas zgrabi i ne pušta. Po rečima umetničkog direktora Bitefa, Ivana Medenice, radi se o vidu fizičkog teatra, pre nego savremenog plesa, s izraženim likovnim aspektom. Deset telesno sjajno artikulisanih dramskih glumaca izvode, u ringu ispunjenom blatom, niz raznovrsnih, pretežno neverbalnih situacija: u rasponu od scena iz svakodnevnog života do onih koje razvijaju hrišćanske alegorije. Zajedničko im je to što su sve komične i apsurdne, kao neka varijacija Joneskovog teatra, ali i to što grade „globalnu metaforu“ raspada savremenog sveta - onog koji se „valja u blatu“. Ali, upravo to što se glumci doslovno valjaju u blatu i što se situacije stalno menjaju i razvijaju u novim, neočekivanim i apsurdnim pravcima, onemogućava da predstavu svedemo samo na ovu, površnu metaforu: njen snažan performativno-vizuelni efekat odnosi prevagu nad bilo kojim izričitim značenjem.
Komad je inspirisan romanom Mali zloduh, napisanom 1907. godine od strane ruskog pesnika Fjodora Sologuba, predstavnika simbolizma. Brojni kritičari pisali su da ova predstava dovodi do katarzičnog stanja uma, i da pred publiku postavlja pitanje - može li atmosfera u kojoj je svet stigao do kraja evolucije, biti pokretač za novi početak?
Ako postoji neka predstava u ovogodišnjoj selekciji koju bismo mogli da nazovemo pravom „bitefovskom“ poslasticom, onda je to sigurno NO43 Prljavština. Starija publika Bitefa sigurno će se s nostalgijom prisetiti predstava posle kojih je razvijena predrasudu da je beogradski festival novih tendencija mesto gde se „publika gađa blatom“. Dimenzija „opšte kataklizme“ koju ima NO43 Prljavština čini da ona označava vrhunac prvog dela selekcije i ujedno idealni prelaz ka novoj celini, ka, u doslovnom smislu - svetu bez ljudi.
