Заоставштина, комади без људи

Целину од три инсталације на 52. Битефу заокружује рад Заоставштина, комади без људи познатог редитеља Стефана Кегија, једног од три члана светски прослављеног колектива Римини Протокол, а који је продукција једног од водећих швајцарских позоришта, Видија из Лозане. Иако се у погледу основног уметничког концепта – просторна инсталација с неколико соба обликованих помоћу богатог документарног материјала – може довести у везу с инсталацијом Вечна Русија, овај рад је, ипак, битно другачији, заправо потпуно самосвојан и то у тематском, атмосферском и емоционалном погледу. Он није „лавиринт историје" који нас увек враћа на исту тачку, већ „музеј сећања" на појединачне, „обичне" људе којих више нема, или који ће нас ускоро напустити. Свака соба је минуциозна реалистичка инсценација одласка тих људи, односно пројекција начина на који су они замишљали/желели да оду с овог света, пројекција значења које то за њих има, као и облика на који желе да их се једног дана сећамо. Тако ова инсталација није само изложба меморабилија повезаних с неким непознатим људима, већ материјални, физички оквир за једно веома снажно атмосферско, емоционално и метафизичко искуство. У драматургији 52. Битефа, овај Кегијев рад означава кључни заокрет од феномена историјског и друштвеног (дакле, колективног) распадања и нестанка до оног личног, појединачног, биолошког и/или метафизичког.

О ПРЕДСТАВИ

Штефан Кеги и његови сарадници провели су две године обилазећи болнице за негу неизлечивих болесника, као и обичне болнице, научне лабораторије и погребне заводе, домове за смештај старих лица и религијске центре, погребнике, неурологе и адвокате - све оне који се свакодневно суочавају са темом смрти. Потом су се сусрели са људима који су, свако из свог разлога, одабрали да се припреме за сопствену смрт. Са некима од њих направили су посебне просторије у којима је свако могао да изрази своју личну Заоставштину. У свакој од тих соба откривамо остатке живота који ће ти људи оставити за собом, начин на који они замишљају сопствену смрт, или реконструкцију начина на који они замишљају призор смрти, у сваком случају, неки део њиховог завештања или нешто што желе да поделе са другима пре него што напусте овај свет. Дистанца својствена уметничком стварању дала је тим људима смелост да осмисле свој одлазак и да замисле место које ће подсећати на њих. Један старији брачни пар који је одлучио да умре заједно сећа се свог живота и младости; једна жена успева да оствари велики сан пре него што ће умрети; један отац се обраћа кћерки; један научник детаљно испитује техничке аспекте сопствене смрти; један становник Цириха, турског порекла, види своју смрт као повратак коренима и домовини.

О АУТОРИМА

ШТЕФАН КЕГИ аутор је документарних позоришних комада, радио-емисија и радова у урбаним срединама које ствара кроз разноврсне сарадње. Полазећи од истраживања, јавних аудиција и концептуалних процеса, он пружа прилику „стручњацима“ који нису глумци, али имају шта да кажу, да проговоре. На тај начин је у позоришту у Базелу режирао Мнемопарк, макету света железнице - живи снимак (у размери 1:87) који је до сада приказан у преко тридесет градова, од Токија до Монтреала. Кеги је више од три године путовао Европом и Азијом са двојицом бугарских камионџија у камиону претвореном у покретно гледалиште (Cargo So a). Године 2008. покренуо је „Radio Muezzin“ у Каиру - пројекат о позиву на молитву у ово доба техничке репродукције, а 2011. је режирао Bodenprobe Kasachstan о миграцији и нафти у централној Азији. Тренутно је на турнеји са пројектом Remote X, модуларном сајт-специфик аудио-туром за 50 слушалаца. Кеги је 2010. награђен Европском наградом за културни диверзитет. Године 2011. био је селектор „Идиом“-секције Малта Фестивала По́знан. Кеги сарађује са Хелгардом Хаугом и Данијелом Вецелом, а та сарадња је обједињена у колектив Римини Протокол. Идеја водиља Римини Протокола јесте да разбије осећај реалности и да сваки од новонасталих комадића прикаже из неке необичне перспективе. Римини Протокол је 2007. добио позоришну награду „Фауст“, Европску награду за нове позоришне форме 2008, а 2011. Сребрног лава на Венецијанском бијеналу извођачких уметности. Вишеслојна видео-инсталација Собе ситуација, о индустрији оружја, добила је награду Excellence на 17. Медија Фестивалу у Јапану. Штефан Кеги је 2015. добио Swiss Grand Award за Позориште/ Hans Reinhart Ring.

ДОМИНИК ИБЕР је сценограф и редитељ чији рад отвара нове просторе перформативних уметности. Највише воли да ствара у просторима којима може да присуствује не само публика већ у које могу да уђу и да их доживе појединци, па и читаве групе. Приступом појачане стварности, они раде на ширењу чулних искустава, уметнички обликујући, активирајући и манипулишући стварним просторима и ситуацијама. Као резултат тога, публика се активно укључује и истражује изненађујуће особине свог окружења. Од 2008, Доминик Ибер редовно сарађује са Штефаном Кегијем и Лолом Ариас на представама Airport Kids, Heuschrecken, и Familienbande, а са Себастијаном Ниблингом на представи Volpone у позоришту Шаушпил Бохум и на представи CARMEN DISRUPTION у Шаушпил Хамбург. Ибер је, заједно с Бернхардом Микеска (микеска: плус:блендњерк), аутор серије позоришних инсталација у позоришту Шаушпил Франкфурт, какве су Рашомон: ИСТИНА ЈЕ ПОРЕД НАС, МАРИЕНБАД :: ускоро, као и J t’aime :: Je t’aime:: и Making of :: Marylin. Године 2009, град Цирих је Иберов рад наградио с тромесечним студијским боравком у Њујорку. Доминик Ибер стални је предавач на ЗХдК - Универзитету уметности у Цириху.

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

Размишљате ли икад о сопственој смрти? Да ли размишљате о томе на који начин бисте се искрали, и какав бисте траг волели да за вама остане? Чак и ако то не чините, та питања ће вам се вртети по глави кад одгледате представу Заоставштина, дело снажног сензибилитета. Пројекат је креирао Штефан Кеги, стручњак за „позориште стварности“, заједно са Домиником Ибером и Римини Протоколом. Заједничким снагама, они нам представљају гласове деветоро људи, и старих и младих, који су, свако из свог разлога, омогућили да њихова смрт буде предмет истраживања. Тај пут у царство смрти није раздраган, али није ни злокобан и тмуран. То је позив да размислимо о свом загробном животу.

Мари-Пјер Женекан, Ле Темпс

Представом Заоставштина, Штефан Кеги и његов тим увелико превазилазе једноставан документ, сирово сведочење које понекад имамо прилику да видимо у лепим уметностима. Свакоме од деветоро људи који су одлучили да му се повере, он је обезбедио лично мини- позориште. Они су сами одабрали сценографију, време им је ограничено, али им је пружена могућност директног обраћања публици. Један од њих, који нас је понудио чашом воде, замолио нас је да на одласку бацимо чаше у корпу. Потресно је и дирљиво, али не и тужно. Пре би се могло рећи да је охрабрујуће, а на моменте чак и радосно.

Миреј Декомбер, Л'Ебдо

Присуствујући тим последњим тренуцима које чује само кроз гласове, публика саосећајно слуша жеље и изборе умирућих. Овде нема направа које су нам познате из ранијих представа Римини Протокола: овде смо у самој сржи дубоког онтолошког искуства. С пажњом и нежношћу слушамо те интимне исповести, без патоса или страха, само са људскошћу која вибрира иза тих зидова.

Мари Сорбије, Газета