Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja.
Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina.
U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana:,,Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, ,,TV novosti" 1977. godine).
U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju
Njenom režijom ,,Fausta" 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće ,,Borbe" počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto.
Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD-u posle Drugog svetskog rata. Glumci "Ateljea 212" gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik,
Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla ,,Kosa" u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla.
Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: ,,Iza zatvorenih vrata", ,,Don Žuan u paklu", ,,Čudo u Šarganu"...
U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput ,,Kafanica, sudnica, ludnica", u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu.
Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima.
Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal - BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni.
Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno - Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA.
,,Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra)
Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, ,,Joakim Vujić", Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović.
Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja.
Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime ,,Skver Mire Trailović".
Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime ,,Mira Trailović”.
Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića.
Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom ,,Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta".
Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?”
Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu "izrecitovala" svoje ime u akronimu: M - kao marljiva, I - kao iracionalna, R - kao radosna, A - kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović.
Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa - koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma - može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta - sasvim logično došla je i do zamisli o BITEFU. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos - zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija”.
(Iz teksta Dragana Klaića (1950-2011), U izlogu sveta, 1990)