У Маршаловом салону некадашњег Дома Синдиката (данас обновљене Комбанк дворане) одржана је сада традиционална, трећа по реду, Битеф библиотека. Овог пута са много разлога промовише се књига Музичко позориште као уметничка синтеза, литература из области студија позоришног извођења. Нашавши се у двострукој улози, Иван Меденица, уметнички директор фестивала - као представник фестивала и уредник едиције књиге, представио је професора емеритуса Светозара Рапајића, аутора књиге и Ану Стефановић, професорку са одсека за музикологију.
Музичко позориште као уметничка синтеза прва је књига едиције Студије позоришта и извођењa и представља нову етапу издавачке делатности Факултета драмских уметности. Дизајн ове прве књиге реорганизоване едиције урадио је проф. Зоран Блажина.
Књига професора Рапајића није класична историја, већ се кроз историју не само праксе музичког позоришта анализира како је функционисала дијалектика музичке и драмске уметности. Такође, оно што књигу чини врло важном Битефу јесте да нуди оквир за анализу четири представе на овогодишњем фестивалу, али и да је у једном свом делу посвећена анализи представе Моћ позоришних лудости, Јана Фабра. Иван Меденица истиче како професор Рапајић поставља тезу да музика може да буде синтегришући елемент. Књига има широк распон тема, од којих се само неке могу назрети кроз називе поглавља: Синтеза; Уместо увертире; Музичко позориште, ритуал, трагедија, опера; Prima la musica e poi le parole; Метастазио: радња и/или емоција; Молијер и комедија-балет; Шекспир у музичком позоришту: случај Ромеа и Јулије; Музичко позориште позоришту: случај Ромеа и Јулије; Музичко позориште између живописности и апстракције; Просјачка опера за три гроша; Црногорска весела удовица; Од балад-опере до модерног мјузикла; Позориште покрета Јована Путника између старе и нове авангарде; Режија у првом периоду рада новосадске Опере (1957-1961); Музичко Позориште на Теразијама - првих шездесет година; Уместо финала;
Ана Стефановић изразила је велико задовољство да је ова књига драгоцен прилог студијама опере. Она сматра да књига поставља темељно питање шта је музичко позориште - Да ли опера/мјузикл - балет, спадају у позориште или у област музике? Кроз целу књигу професор Рапајић нуди одговоре на та питања кроз праксу музичког позоришта. Питање због кога ће многим читаоцима ова књига бити важна је Да ли ови жанрови (музичког позоришта) спадају у област музике или у област позоришта?
Светозар Рапајић није крио да је књига синтеза и прича о његовом животу. За њега су биле важне основне тезе: музичко - није везано само за етаблиране музичке жанрове већ феномен налази у драмском позоришту. Упоређујући праксу Адолфа Апије, и К.С. Станиславског, Рапајић издваја да обојица уочавају како радња на сцени има своје музичке квалитете: легато, стакато, ритам, темпо… Феномен музичког позоришта може се приписати целој историји позоришта. Трећи поглед који професор назива структурним иза себе открива из чега се дело састоји и после долази до значења које се оствари. При томе значење није први циљ, већ претходна анализа структуре - шта се сложи од елемената да би се произвео одређени доживљај. Професор Рапајић истиче да га је интересовала плодност споја музичке структуре и акционе структуре (радње) и њен збир описује као еротски спој. Апстрактна структура музике се материјализује и постаје тродимензионална драмска структура и добија ирационално и интуитивно ефектом музике. То је и пример како једна уметност мења другу и обратно, при чему је често да је музика у позоришту кључ за тумачење.
Како је најављено пред бројним посетиоцима, пре свега колегама и пратиоцима дугогодишњег рада професора Рапајића, овогодишњи програм Битефа и четири музичке представе биће тема наредне анализе.