.jpg)
Na beloj sceni okruženoj laganom belom zavesom, nalaze se koncertni klavir i tri izvođača: dva operska pevača, Bjanka Januci i Loran Delej, koje će na koncertnom klaviru pratiti Deni Šuje. Ikonografski, ovo je jedan vrlo svečan i prijatan ambijent (scenografija i dizajn svetla: Floran Ledik) u kojem će biti izgovorene razne neprijatne i nimalo svečane stvari. Na ovom planu, zapravo, i igra Svita: na licu i naličju Evrope — njene spoljašnje čistote i zavodljivosti. Ispod te zavodljivosti, kulja sve ono što se iza belih zavesa ne vidi.
Uz pratnju muzike Pjer-Iva Masea, Januci i Delej reprodukovaće ''arhivske'' snimke koje je Lakost sa kolektivom Ešel 1:1, a u okviru projekta Enciklopedija reči, prikupio tokom godina. Sadržina tih snimaka jeste raznolika; u gotovo pravilnim razmacima smenjuju se (zastrašujuće desničarske) izjave političara, sa snimcima ''iz svakodnevog života'' — YouTube vlogovi, snimci sa ulica, priručnici za intervju za posao i slično. Na zaista virtuozan način, dvoje pevača reprodukovaće njihovu sadržinu, na jezicima na kojima su nastali, pokazujući tako, između ostalog, zadivljujuću muzikalnost tih jezika.
Zato što su nastali na različitim jezicima, i zato što pokazuju različite države, Svita br. 3 bespoštedno kritikuje čitavu Evropu: njen konuzmerizam, dehumanizaciju, nasilje policije, hipokriziju, uspon desnice. Ona, međutim, to čini na jedan satiričan način; kontrastnost sadržaja ima značajan komički efekat. Tako, kada se suprotstavlja izjava francuskog ministra kako se ponašati za vreme terorističkog napada, jednom YouTube konzumerističkom vlogu, gde žena objašnjava šta je sve kupila, šta od toga voli, a šta ne baš — smeh jeste obavezna pratnja. Komičnosti takođe doprinosi muzička pratnja koja, na neki način, svim tim turobnim izjavama, daje oneobičujući, nekako lagani ton.
Zapisi su, dalje, maštovito obrađeni, premda se ne može poreći da tempo u nekim prilikama značajno usporava, te se dobija utisak da su određeni segmenti bespotrebno dugački. Ipak, jedna od najupečatljivijih partitura ubedljivo ostaje ''video uputstvo za intervju za posao'', gde klavir dobija status aktera: na pitanja koje postavljaju naizmenično Januci i Delej, na klaviru, bez reči, odgovara Šuje. Ironizujući potrebe velikih firmi koje bespoštedno izrabljuju i krajnje dehumnizuju, Lakost daje odličan i komički komentar na velike korporacije i mesto malog čoveka u njima.
Ivona Janjić
