.jpg)
На белој сцени окруженој лаганом белом завесом, налазе се концертни клавир и три извођача: два оперска певача, Бјанка Јануци и Лоран Делеј, које ће на концертном клавиру пратити Дени Шује. Иконографски, ово је један врло свечан и пријатан амбијент (сценографија и дизајн светла: Флоран Ледик) у којем ће бити изговорене разне непријатне и нимало свечане ствари. На овом плану, заправо, и игра Свита: на лицу и наличју Европе — њене спољашње чистоте и заводљивости. Испод те заводљивости, куља све оно што се иза белих завеса не види.
Уз пратњу музике Пјер-Ива Масеа, Јануци и Делеј репродуковаће ''архивске'' снимке које је Лакост са колективом Ешел 1:1, а у оквиру пројекта Енциклопедија речи, прикупио током година. Садржина тих снимака јесте разнолика; у готово правилним размацима смењују се (застрашујуће десничарске) изјаве политичара, са снимцима ''из свакодневог живота'' — YouTube влогови, снимци са улица, приручници за интервју за посао и слично. На заиста виртуозан начин, двоје певача репродуковаће њихову садржину, на језицима на којима су настали, показујући тако, између осталог, задивљујућу музикалност тих језика.
Зато што су настали на различитим језицима, и зато што показују различите државе, Свита бр. 3 беспоштедно критикује читаву Европу: њен конузмеризам, дехуманизацију, насиље полиције, хипокризију, успон деснице. Она, међутим, то чини на један сатиричан начин; контрастност садржаја има значајан комички ефекат. Тако, када се супротставља изјава француског министра како се понашати за време терористичког напада, једном YouTube конзумеристичком влогу, где жена објашњава шта је све купила, шта од тога воли, а шта не баш — смех јесте обавезна пратња. Комичности такође доприноси музичка пратња која, на неки начин, свим тим туробним изјавама, даје онеобичујући, некако лагани тон.
Записи су, даље, маштовито обрађени, премда се не може порећи да темпо у неким приликама значајно успорава, те се добија утисак да су одређени сегменти беспотребно дугачки. Ипак, једна од најупечатљивијих партитура убедљиво остаје ''видео упутство за интервју за посао'', где клавир добија статус актера: на питања које постављају наизменично Јануци и Делеј, на клавиру, без речи, одговара Шује. Иронизујући потребе великих фирми које беспоштедно израбљују и крајње дехумнизују, Лакост даје одличан и комички коментар на велике корпорације и место малог човека у њима.
Ивона Јањић
