Вулкан издаваштво је највећа издавачка кућа на овим просторима. Који су били највећи изазови за ваше пословање, од 2013. и оснивања Вулкан издаваштва, па до данас?
Вулкан издаваштво је настало спајањем два издавача који су постојали на нашој издавачкој сцени деценијама уназад. И Алнари и Моно & Мањана су дуго претходно градили свој стил, репутацију и публику, негујући карактеристичну и препознатљиву продукцију, те је за нас, када је дошло до фузије, постао највећи изазов како те појединачне идентитете „прековати” у један јединствен нови, вулкански, а да се притом задрже све тековине огромног рада уложеног претходних година. Обе куће су имале врло озбиљну и велику продукцију, али је срећа била што су оне биле јасно издиференциране и програмски различите: Алнари се дотад примарно бавио савременом белетристиком и популарном науком за одрасле, док је Моно & Мањана била позната као издавач ретких и необичних књига, енциклопедијских и дечјих издања. Обједињавањем свега тога добили смо један кохерентан издавачки план, који је могао да одговори на захтеве најшире читалачке публике. Само је читаоце требало навићи на нови бренд. Наравно, јасно је колико је то „само“ захтевало труда. Као и свака друга транзиција, ни ова није била једноставна, али верујем да смо, захваљујући преданости целог нашег тима, успели да је реализујемо успешно, и то у доста кратком року. Већ у првој години пословања добили смо бројна признања, међу којима су најважније домаће књижевне награде (НИН-ова награда, Награда „Меша Селимовић“, Виталова награда, итд.), као и нама посебно драга традиционална награда новинара на Сајму књига за најбољег издавача. Ипак, оно што је увек најмеродавније је свакако реакција читалаца, који су нам пружили сјајну подршку од самих Вулканових почетака, а њихов одзив на нашем штанду на Сајму књига из године у годину доказује да заслужено носимо титулу најбољег издавача.
На шта сте, као извршна уредница, најпоноснији када је у питању пословање Вулкана?
Од самог почетка па до данас, Вулкан је за мене непрекидан изазов: доживљавам га као живи организам којем је неопходно да расте и унапређује се, јер би свако задржавање на истом заправо представљало деградацију. Величина и репутација куће диктирају обим производње који публика очекује од нас и то с једне стране јесте наша предност, али и велика одговорност и обавеза. С преко 2.000 активних наслова и у просеку око 400 нових издања годишње, организација продукције мора да буде хируршки прецизна. Издавачки план из свих области дефинишемо на годишњем нивоу, међутим, светска књижевна сцена је врло жива и непрекидно се јављају новитети које настојимо да учинимо доступним нашим читаоцима у што краћем року, као и да правовремено одговоримо на њихове жеље, те непрестано коригујемо план у складу са реалном потражњом. Само тако можемо да останемо актуелни, савремени и доследни својим вредностима. У том константном жонглирању не смете да дозволите себи да се уљуљкате у устаљене обрасце или ослоните на стару славу - док трепнете можете изгубити битку са временом и постати анахрони. Зато је свака година за нас нови маратон, и поносна сам на свако досадашње Вулканово издање, од сликовнице до енциклопедије, и све људе у нашем тиму који раде с несмањеним ентузијазмом, посвећеношћу и жељом за личним и колективним унапређивањем.
Вулкан се везује за слоган ''више од књиге''. Зашто сте се определили за тај слоган, и шта он представља вама лично?
Тај слоган вероватно на најбољи и најкраћи начин отеловљује све оно што је Вулканова визија. Књижевност је увек својеврстан одраз доба у којем настаје, а издавачка делатност, која представља мост између аутора и читаоца, не може се посматрати измештено од стварности у којој постоји и публике којој се обраћа. Наше време је доба великих и брзих промена у свим сферама друштва, пре свега услед хиперинтензивног технолошког развоја и измењене динамике живота, а ни издаваштво није изоловано од тих дешавања. Електронска револуција, коју нам је донео почетак новог миленијума, направила је вероватно највећу промену у овој делатности још од њених зачетака. Еуфорија је првенствено захватила, очекивано, економски најразвијенија друштва, те су електронске књиге најбрже заживеле у Западној Европи и Америци, где је у првој деценији XXI века овај облик издаваштва доживео муњевит успон. Код нас се осетио тек одјек свих тих дешавања, а време ће показати да ли то треба посматрати у позитивном или негативном светлу. У сваком случају, електронске публикације направиле су једну глобалну промену у свести читаоца: довеле су до извесног облика „демократизације“ издаваштва, како се то често назива, где је, кроз такозвани „self-publishing“ готово сваком аутору омогућено да понуди своју књигу најширем читалачком аудиторијуму. Та појава је утицала на издаваче да много спремније ослушну захтеве читалаца, јер се у супротном суочавају са сопственом сувишношћу и парадоксом постојања: чему издања која немају публику? Како пронаћи адекватну форму кроз коју бисмо пренели садржај? Одговор смо пронашли у махом еклектичном приступу: наша разноврсна продукција, коју одликује бројност едиција и жанрова, одговор је на различите читалачке укусе. Спој различитих елемената може се видети чак и у оквиру појединачних издања: класична дела оденута су у филмско рухо које привлачи младе генерације, минималистички дизајн краси корице Шекспирових дела, а дечја издања представљају колаж едукативних, забавних и интерактивних елемената. Читалац савременог доба је захтеван, увек гладан нових спознаја и жели да у њима обједини различита искуства. Интердисциплираност је све присутнија, и као што је све видљивија у театру, тако је и у књижевности. Да би опстала, књижевност може и мора да трансцендира само један медијум, не може бити њиме омеђена, а на издавачу је одговорност да препозна начин на који ће јој удахнути живот - зато је издаваштво више од књиге.
Када сте 2014. године добили награду за најбољег издавача, Тања Њежић, новинарка Блица, прочитала је образложење награде навевши да је, када се све сабере и одузме, продукција и деловање Вулкана на овдашњој књижевној и културној сцени на трагу онога што је написао Умберто Еко - да се "књиге баве реалношћу илузија". Како ви објашњавате и разумете овај цитат?
Еко је један од ретких књижевних великана који не само да је неговао своју приповедачку делатност него ју је је и темељно анализирао: за њега су језик, књижевни поступак и извориште пишчеве инспирације били предмет дубоке личне фасцинације. С мало речи је успевао да опише суштину, што је одлика само правих мајстора, а мајсторство се, како Киплинг каже, налази у основи сваке велике уметности. Човек не би опстао без уметности, она нам омогућава да зађемо у најтамније кутке наше душе и истражимо страхове који нас одувек обузимају, да се суочимо са сопственом пролазношћу и да је кроз креативно остварење превазиђемо. Машта и илузија су начин да дамо одушка својим најинитмнијим хтењима, да створимо фиктивни свет који ће нам пружити сигуран простор за истраживање реалности у којој смо осуђени да живимо. То нас увек гура напред, уметност кроз наше стваралаштво тражи начин да оде корак даље и открије нам нове сфере егзистенције. Књиге и књижевност посматрам управо на тај начин: свакако, најлакше је остати у комфорној зони која је опасана традиционалним литерарним вредностима и њима изолована од савремених збивања. Ипак, треба размотрити шта се добија уколико се оглушимо о захтеве времена и ако наставимо да функционишемо у оквиру устаљених, већ прилично истрошених образаца. Да би опстала, књижевност се развија и еволуира, мења се и нуди нове облике. То се догађа свуда у свету, а ни ми нисмо изузетак. Границе се померају и настају облици књижевности, а у тим, назовимо их истраживачким, издавачким походима често смо и сами на новом терену. Није нам увек једноставно, али сматрамо да је наша дужност да покушамо да одговоримо на жеље читалаца. Да ли је резултат наших настојања увек високе књижевне вредности? Можда не. Али упркос својој потенцијалној ефемерности у том аспекту, таква издања вредна су на свој начин, будући да у најмању руку имају социолошки значај као одраз друштва у којем настају. Зато не треба олако отписати захтеве неког доба ма како деловали на први поглед, већ их ваља доживети као подстрек да радимо на стварању нових могућности.
Шта нам Вулкан припрема, можете ли нам открити неки наслов који можемо очекивати у наредном периоду?
Баш кад се заврши ваш фестивал, остаје само месец дана до врхунца наше годишње продукције. За овогодишњи београдски Сајам књига спремамо много новитета, планирамо око четрдесет нових наслова из свих наших едиција. Дозволићу себи мало субјективности, па ћу искористити прилику да посебно издвојим један пројекат на који сам врло поносна. Наиме, поред бриге о издавачком сектору, ја имам привилегију да се бавим уређивањем наших капиталних издања, те бих желела да скренем пажњу читаоцима на ново и допуњено издање Историје Срба које припремамо управо за сајам. На Ћоровићев синтетички преглед догађаја од досељавања Срба на Балкан па све до Другог светског рата, по први пут се надовезује приказ дешавања у бурним деценијама које су уследиле, из пера једног од најуваженијих савремених историчара, Милана Ст. Протића. Протић смело и савесно говори о турбулентним годинама до 1991, отворено анализирајући успон и пад српске идеје у контексту југословенског политичког вртлога тога доба. Верујем да ће ово издање бити изузетно занимљиво свим љубитељима историје, али и свакоме ко жели да сазна нешто више о периоду српске историје о којем се и даље ретко ко усуђује да приступи са историографске позиције.
Будући да сарадња Битефа и Вулкана датира годинама уназад, шта је то што је Вулкан препознао у Битефу што га је определило да буду дугорочни партнери?
Да, ова сарадња је нешто лепо што траје већ четврту годину и мислим да бисмо слободно могли да кажемо да почиње да прераста у својеврсну традицију. Посебно је занимљиво што се Вулкан издаваштво, будући да и сами припадамо културној бранши, много чешће налази у улози бенефицијара и врло смо срећни што је један од наших ретких другачијих ангажмана управо сарадња с Битефом. Најкраће речено, верујем да смо препознали заједничке вредности у нашим делатностима. Можда се публици обраћамо на различите начине, али циљеви су нам ултимативно исти: настојимо да омогућимо знању да изађе из уских стручних кругова и учинимо га доступним и корисним друштву, да утичемо на проширење видика, подизање свести и изградњу критичког става према свим наметнутим вредностима. Битеф је прошле године показао колику моћ има култура и колику пажњу јавности може да привуче уметност која је истовремено провокативна и садржајна. И ове године су очекивања од фестивала велика, свакако вам није лако јер је увек теже поновити неки успех него га остварити први пут. Ипак, не сумњамо у вас да ћете и ове године поново померити границе и обрадовати нас нечим неочекиваним.
Шта за вас лично представља сарадња са Битефом?
Мени је ово једно велико задовољство, и то из више разлога. Као што сам већ поменула, по природи пословања осећамо велику блискост са Битефом и радује нас свака прилика за промоцију наше визије. Уз то, театар је нешто што је за мене лично велика пасија и предмет изузетног поштовања. Битеф успева да све што чини позориште уздигне на нови ниво; истовремено нас провоцира, узнемирава и одушевљава. Свака година нам открије нови начин спознаје ове уметности, преплиће је са другим артистичким облицима и даје интердисциплинарности нови смисао. И на крају, али никако најмање важно, посебан лични печат у сарадњи Вулкана и Битефа даје Милош Латиновић, наш цењени аутор и ваш директор. Ето, то је можда најбољи симбол обједињености наших делатности. Велико нам је задовољство што су његове књиге пронашле свој дом баш у нашој продукцији и надамо се да ћемо оправдати његово поверење и у будућности, баш као што Битеф из године у годину успева не само да испуни већ и да надмаши сва наша очекивања.
Коју представу са овогодишњег Битефовог главног програма нећете пропустити и зашто?
Тешко је издвојити појединачне ставке из овогодишњег програма, јер је јасно да сте, као и увек, озбиљно промислили фестивал као целину. Овогодишњи мото фестивала, Свет без људи, поставља пред нас вечну уметничку филозофију: има ли дело сврху без публике? С тим се опет можемо вратити Еку, који и сам каже: Често сам се питао: да ли бих, данас, наставио да пишем и онда када би ми рекли да ће сутра нека космичка катастрофа уништити васцели свет, тако да више нико неће моћи да прочита оно што данас пишем?. Битеф иде корак даље у том преиспитивању, чини ми се да ће нас овогодишње представе натерати да се запитамо може ли само дело, а нарочито позоришно, бити изведено без људи. Биће занимљиво видети како су ове теме обрађене у различитим културама, па ћу неизоставно погледати ПА’АМ, дело израелског уметника, као и швајцарску поставку Заоставштина, комади без људи. Врло интересантно звучи и Вечна Русија, очекујем интелектуално провокативну атмосферу која тера публику да се добро замисли о друштвеној стварности. Можда нам овогодишње инсталације и представе неће бити увек пријатни, али ће управо зато остварити оно што театар и има за циљ: не да нас уљуљка, већ да нас узнемири и покрене.
