Представа: ПА'АМ, фoto: Maya Iltus
Педесет друго издање Битефа одржаће се у Београду од 13. до 22. септембра под слоганом Свет без људи. Један од сегмената овогодишњег фестивала чије се две од три продукције директно баве феноменом смрти, открива, међутим, још једно значење слогана. Ради се о позоришним инсталацијама, представама без живих глумаца на сцени.
Вечна Русија отвара блок представа које се састоје од видео инсталација. На програму је 19, 20. и 21. септембра у неколико термина. Угледна руска и европска позоришна критичарка, Марина Давидова, осмислила је, с визуелном уметницом Вером Мартиновом и композитором Владимиром Раневим, просторну инсталацију која нас, кроз просторни лавиринт састављен од неколико раштрканих соба, води лавиринтима руске политичке и културне историје, од стогодишње борбе за друштвене слободе која је кулминирала Октобарском револуцијом, до нашег доба. Ова представа у продукцији берлинског позоришта ХАУ у себи садржи двоструку политичку провокацију, намењену како левичарима, тако и десничарима.
Израелски уметник Надав Барнеа, аутор представе ПA’AM која ће се на репертоару наћи 20. и 21. септембра, представља откриће овогодишњег Битефа. Овај свеобухватни уметник учествовао је у низу пројеката који обухватају бројне дисциплине. Неки га знају као рок певача, гитаристу, други као дизајнера светла, а аутор је и музике за широк спектар позоришних и плесних продукција. У његовом специфичном ауторском стилу, ПA’AM је представа која садржи елементе дизајна осветљења, звук и видео. Ради се о јединственој инсталацији која, по речима уметничког директора Ивана Меденице, комбинује најсавременији сценски израз са древним осећањем смрти. Реч па’ам на хебрејском значи време или једном, са конотацијама некада давно.
Заоставштина, комади без људи заокружује целину од три инсталације на 52. Битефу. Ово је рад познатог редитеља Штефана Кегија, једног од три члана светски прослављеног колектива Римини Протокол, а продукција је једног од водећих швајцарских позоришта, Видија из Лозане. Представа је потпуно самосвојна и то у тематском, атмосферском и емоционалном погледу. Не представља лавиринт историје који нас увек враћа на исту тачку, већ музеј сећања на појединачне, „обичне“ људе којих више нема, или који ће нас ускоро напустити. Ова инсталација пружиће Битефовој публици како материјални, тако и физички оквир за једно веома снажно атмосферско, емоционално и метафизичко искуство.
Имајући у виду ова три рада, може деловати необично то што је на позоришном фестивалу велики простор пружен инсталацијама, међутим, према речима драматурга фестивала Филипа Вујошевића, то није случајно.
У контексту традиционалних предрасуда у доживљају позоришних форми и жанрова, односно тога шта је позориште а шта не, је чињеница да су све три инсталације прављене за играње у позоришном простору, а не у галеријама или другим просторима, истиче Филип Вујошевић.
Другим речима, ако су сами продуценти ове пројекте третирали као позоришне представе, ствара се утисак да је свака дебата о томе да ли је овим пројектима место на позоришном фестивалу сувишна.