Predstava: PA'AM, foto: Maya Iltus
Pedeset drugo izdanje Bitefa održaće se u Beogradu od 13. do 22. septembra pod sloganom Svet bez ljudi. Jedan od segmenata ovogodišnjeg festivala čije se dve od tri produkcije direktno bave fenomenom smrti, otkriva, međutim, još jedno značenje slogana. Radi se o pozorišnim instalacijama, predstavama bez živih glumaca na sceni.
Večna Rusija otvara blok predstava koje se sastoje od video instalacija. Na programu je 19, 20. i 21. septembra u nekoliko termina. Ugledna ruska i evropska pozorišna kritičarka, Marina Davidova, osmislila je, s vizuelnom umetnicom Verom Martinovom i kompozitorom Vladimirom Ranevim, prostornu instalaciju koja nas, kroz prostorni lavirint sastavljen od nekoliko raštrkanih soba, vodi lavirintima ruske političke i kulturne istorije, od stogodišnje borbe za društvene slobode koja je kulminirala Oktobarskom revolucijom, do našeg doba. Ova predstava u produkciji berlinskog pozorišta HAU u sebi sadrži dvostruku političku provokaciju, namenjenu kako levičarima, tako i desničarima.
Izraelski umetnik Nadav Barnea, autor predstave PA’AM koja će se na repertoaru naći 20. i 21. septembra, predstavlja otkriće ovogodišnjeg Bitefa. Ovaj sveobuhvatni umetnik učestvovao je u nizu projekata koji obuhvataju brojne discipline. Neki ga znaju kao rok pevača, gitaristu, drugi kao dizajnera svetla, a autor je i muzike za širok spektar pozorišnih i plesnih produkcija. U njegovom specifičnom autorskom stilu, PA’AM je predstava koja sadrži elemente dizajna osvetljenja, zvuk i video. Radi se o jedinstvenoj instalaciji koja, po rečima umetničkog direktora Ivana Medenice, kombinuje najsavremeniji scenski izraz sa drevnim osećanjem smrti. Reč pa’am na hebrejskom znači vreme ili jednom, sa konotacijama nekada davno.
Zaostavština, komadi bez ljudi zaokružuje celinu od tri instalacije na 52. Bitefu. Ovo je rad poznatog reditelja Štefana Kegija, jednog od tri člana svetski proslavljenog kolektiva Rimini Protokol, a produkcija je jednog od vodećih švajcarskih pozorišta, Vidija iz Lozane. Predstava je potpuno samosvojna i to u tematskom, atmosferskom i emocionalnom pogledu. Ne predstavlja lavirint istorije koji nas uvek vraća na istu tačku, već muzej sećanja na pojedinačne, „obične“ ljude kojih više nema, ili koji će nas uskoro napustiti. Ova instalacija pružiće Bitefovoj publici kako materijalni, tako i fizički okvir za jedno veoma snažno atmosfersko, emocionalno i metafizičko iskustvo.
Imajući u vidu ova tri rada, može delovati neobično to što je na pozorišnom festivalu veliki prostor pružen instalacijama, međutim, prema rečima dramaturga festivala Filipa Vujoševića, to nije slučajno.
U kontekstu tradicionalnih predrasuda u doživljaju pozorišnih formi i žanrova, odnosno toga šta je pozorište a šta ne, je činjenica da su sve tri instalacije pravljene za igranje u pozorišnom prostoru, a ne u galerijama ili drugim prostorima, ističe Filip Vujošević.
Drugim rečima, ako su sami producenti ove projekte tretirali kao pozorišne predstave, stvara se utisak da je svaka debata o tome da li je ovim projektima mesto na pozorišnom festivalu suvišna.
