Bel Medik je iz male ordinacije izrastao u prvu privatnu bolnicu u Srbiji, akreditovanu prema najvišim evropskim standardima kvaliteta. Šta je tokom te 23 godine bio najveći izazov za Vas i za razvoj Bel Medika?
Govoreći o osnivanju Bel Medika, neizbežno je osvrnuti se na čitav kontekst tog vremena. Ja sam bila lekar državnog posla, iz tradicionalne porodice lekara koji su uvek bili okrenuti svojoj profesiji, ugledu, reputaciji. Devedesete su bile teške za sve, a posebno za ljude okrenute nauci, rat i nemaština bili su vrlo stresogeni. Suprug i ja bili smo u dilemi napustiti zemlju ili ostati ovde. U svom okruženju smo imali bračni par inženjera koji je krenuo da prodaje cveće. Oni su radili u građevinskim firmama, van zemlje. Osnovali su firmu tako što su cveće prodavali na pijaci, iako su inženjeri. Borili su se, brzo su organizovali tim ljudi, napravili firmu i to je bio početak danas svima nama poznatog Garden centra. Posmatrala sam okruženje i videla sam da su nicale kompanije i firme koje vode ljudi koji imaju novca, ali među ratnim profiterima bili su i ljudi koji su bili vredni i marljivi. Ulili su mi nadu da je i pored teškog vremena moguće opstati na ovim prostorima. Bili su to obični ljudi koji su imali inicijativu i pravili svoje firmice, radionice.
Ljudi jesu ostajali bez posla, vreme je bilo turbulentno i živelo se od pet maraka. Rat, nemaština, izbeglice, sve su to okolnosti koje su uticale na ljude. Ipak bilo je prostora da, ako imaš energiju, stvoriš nešto. To je bio naš početak. Mi nismo otišli u vode mog supruga koji je bio filmski reditelj, uvideli smo da nema mnogo prostora za razvoj produkcijske kuće. U novinama se pojavio oglas u kome stomatolozi traže lekare da dele stan. Javili smo se na taj oglas, delili smo čekaonicu - s jedne strane stomatolog, sa druge strane naša soba.
Za čitavu priču značajno je i to što sam ja u startu imala preduzetnički duh, po završetku specijalizacije sam se javila klinici Anlave gde sam radila kao pedijatar i gde sam se polako profilisala. Sve je sazrevalo. Ono što je mene vodilo u svemu tome nije samo to da mi preživimo u materijalnom smislu, mene su uvek vodile reformatorske ambicije. Nikada nisam bila član nijedne stranke, ali sam bila politički osvešćeno biće. Želela sam promenu sistema, ali sa strane privrede., želela sam promenu na duhovnom planu, da utiče na sistem tako što bi individualni rad pojednica dobio vrednost i vrednovanje.
Iako je u socijalzmu postojala uravnilovka koja je velikom broju ljudi davala pristojne uslove za život, to je ipak pritiskalo ljude koji su odskakali, pritiskalo ih je da budu prosek. Ja sam uvek verovala u moć pojedinca, želela sam da funkcionišem van ustaljenih pravila. Državni posao načelnika sam napustila jer su me okviri državnog posla gušili, nisam mogla da izvedem bilo kakvu radikalnu promenu, a nisam tako mogla da funkcionišem. U suzama sam napustila posao i rekla: ,,Idem zato što će oni i posle 20 godina ostati isti, a ja ću napraviti nešto drugačije’’. Rekla sam to sebi, ne naglas jer bi mi se svi smejali. U medicini koja je tradicionalna i kruta, ako želite da unesete inovativnost morate biti oprezni, kompas se lako gubi. Želela sam promenu kako na ličnom, tako na globalnom nivou. Ljudima je javno zdravstvo tada bilo dato zdravo za gotovo, tako da ste kao privatnik u medicini imali dodatne otežavajuće okolnosti da naviknete ljude na to da zdravstvo ne mora uvek biti besplatno.
Doveli ste Bel Medik do evropskog šampiona u kategoriji ,,Odnos prema klijentu’’, uveli ste u Srbiju metodu analize indukovanog sputuma u dijagnostici astme, Američka privredna komora početkom 2014. godine proglasila Vas je za ,,Ženu, lidera u promenama’’, dobitnica ste nagrade za doprinos razvoju preduzetništva i Srednjoj i Istočnoj Evropi ,,Stvaratelj za stoljeća’’ i brojnih drugih nagrada. Šta je ono što Vas održava i iz dana u dan iznova motiviše da napredujete?
Želja za promenom, želja da realizujem svoju ideju, da pomerim i promenim društvo, ugao gledanja na stvari. Velika je stvar kada radite ono što volite, tada nije teško, i to nije fraza. Bude i meni teško, i to mnogo teško, u krizi i ja kažem šta mi sve ovo treba, ali mi ono iznutra ne da prestanete, ne daju mi ljudi koji su kvalitetni, ne daju mi ljudi sa kojima sam svih ovih godina stvarala. Drago mi je da je to neko prepoznao jer nam je bilo teško dok smo prolazili kroz sve to, delovalo nam je kao da smo neprimetni, uvek bismo se iznenadili nagradama, zapitali bismo se otkud sada mi.
U poslu ste već 23 godine, a imate običaj da kažete da ste tek na početku. Zašto ovo kažete, i šta za Vas znači biti na početku?
To znači da nisam realizovala sve što sam naumila. I ovo, dokle smo sada stigli, daleko je od onoga što treba da bude - na svim poljima, ne samo prostorno i po veličini, mada podrazumeva i to. Mislim da još nismo došli do tog stadijuma da imamo sistem onakav kakav bi bio baš po meri pacijenta, čoveka i savremene medicine. Ali verovatno tome nema kraja, i to je i lepo. Ja se nadam da će ideja opstati i živeti i da će težnja ka nečem boljem, humanijem, drugačijem nastaviti da živi. To i jeste jedini način opstanka u savremenom dobu - da nikad ne stanete. To vam je kao kada vozite bicikl, ako stanete, vi ćete pasti. Morate da vrtite i kada vam je teško, i kada vas sve boli, i kada vas udara sa svih strana. Ako je želja da ostvarite ono čemu težite toliko jaka i ako uspete da je prenesete i na druge ljude koji moraju biti ozračeni energijom i željom da se bude drugačiji i da se izađe iz okvira tradicionalnog, onda je moguće napraviti iskorake. U zemlji gde izazova i opasnosti ima toliko, gde nisu jasno postavljena pravila igre, tu zaista kao grupa, tim i celina morate biti snažni i etični da biste svemu odoleli i opstali.
Ako biste ipak morali da izdvojite neki, bilo Vaš lični profesionalni uspeh, ili uspeh Bel Medika, za šta biste se odlučili?
Na to što smo u ova teška vremena ostali etični. Mislim da ni ova ustanova, a ni ja, nemamo crnu mrlju koje bismo se stideli, a bilo je puno izazova. Ovaj posao je sam po sebi rizičan i ne može sve da se završi onako kako bismo želeli da bude. Izaći iz situacija u kojima ljudi umiru, stradaju, iz situacija u kojima bolest napreduje, ali u svemu tome ostati sa ljudima u teškim trenucima, ne okrenuti se i na napustiti ih i kada stvari ne idu kako treba - to je važno. Ako vas oni i u tim teškim trenucima percipiraju kao ljude koji su dali sve od sebe, mislim da je to veliki uspeh. To je najveća vrednost čitavog tima i to je nešto čime se izuzetno ponosim.
Kako biste Vi definisali, koja je to zajednička linija koja spaja Bitef i Bel Medik?
Ako govorimo o Bel Mediku i Bitefu, oni dele zajedničke vrednosti - humanost, kao jednu od glavnih vodilja u radu. Jednakost prema ljudima svih godina i opredeljenja. Univerzalnost, medicina je univerzalna kao i umetnost. Medicina mora biti savremena, koliko god da je tradicionalna u organizaciji, ona mora biti otvorena za nove stvari i spremna za inovacije.
Prepoznajem ja tu puno sličnosti, ovo su samo neke od njih. Pored toga, i lično sam ljubitelj umetnosti, i suprug je umetnik. Kada putujemo po svetu, naša duhovna hrana i energija je savremena umetnost, svake druge godine smo na Bijenalu u Veneciji. Savremena umetnost je naš način borbe sa problemima i unutrašnjim dilemama. Čini mi se da i ja pokušavam da unesem dah umetnosti u to što radim, iako možda deluje kao nemoguća misija imajući u vidu da ste svakodnevno u kontaktu sa smrću i bolešću. Ipak, ako ne pristupimo tome sa umetničke strane, i ako u tome ne uživamo, pružajući maksimum svojih kapaciteta, boreći se za svaki sekund nečijeg života, onda sve ovo gubi smisao. Mislim da medicina bez umetničkog pristupa nema smisla, opstanka i napretka.
Kroz glavni program ovogodišnjeg Bitefa, neizbežno se provlače teme smrti i sećanja. U tom smislu, moramo da Vas pitamo - kako biste voleli da Vas se sećaju?
Volela bih da me se sećaju kao osobu koja je možda pokazala da ono što u svetu zovi ,,američki san’’, a ja bih rekla srpski san - da je moguće to ostvariti ovde. Moguće je ni od čega napraviti nešto ako čovek ima strasti, ljubavi, vizije. Naše nagrade pokazuju da je i u ovom sistemu nešto moguće i da ravnopravno i bez kompleksa možemo svojim intelektualnim radom da se borimo na svetskom tržištu iako smo krenuli od nule u najgorem trenutku u kome je naša zemlja bila. Volela bih da budem zapamćena po tome jer bi to mogao da bude jedan motivacioni primer za mlade da krenu i uzmu stvari u svoje ruke, i da svojim trudom i radom stvaraju nove vrednosti.
Kako tumačite ovogodišnji slogan Bitefa ,,svet bez ljudi’’?
Na dva načina. Digitalizacija i virtuelna stvarnost koja postoji i koja nas okružuje vodi ka nekom otuđenju koje ne mora da bude do kraja negativno, možda nas vraća nama samima i našem duhovnom životu, sve to donelo nam je i veliki broj pozitivnih stvari. Ali ako je ekstremno, to nije dobro jer smo ljudi usmereni jedni ka drugima i interakcija je nužna, ona oplemenjuje i duhovno hrani.
Ipak, mislim da tema ,,svet bez ljudi’’ ide i u drugom pravcu. Došla su globalno teška vremena i vremena koja nisu naklonjena ljudima poput mene, ja se plašim toga. U mešavini kultura i ljudi ja vidim nove kreacije, nove ideje, za mene je sve to inspirativno. Ono čega se ja bojim je širenje nacionalizma koje nije krativno i interaktivno sa svetom, već to širenje nacionalizma pravi nove barijere. Put kojim je krenuo svet možda baš i ne ide u pravom pravcu, zajedno sa još nekim otuđenjima koja nas nose. Zatvaranje i nadmudrivanje ne može izaći na dobro i neće dugo trajati.