Како оцењујете тренутну ситуацију у нашој земљи када је у питању перцепција рада за општу добробит друштва? Да ли вам се чини да је одговорност привредног сектора за рад у најбољем интересу читавог друштва порасла током последњих година, или је напротив и даље статична?
Чињеница је да је друштвено одговорно понашање у нашу земљу дошло са доласком мултинационалних компанија и страних инвеститора јер за њих је то природан начин пословања и инвестирања у тржиште на којем се послује и одакле се приходује. Наше компаније се, рекла бих, томе још увек уче, чини ми се да смо у оном предшколском узрасту у овом тренутку. С обзиром на то да сам дуго и живела и радила у иностранству, ја сам то са собом донела када сам се вратила у нашу земљу и у Београд деведесетих година као једну природну ствар коју свака компанија треба да ради и за мене то никада није представљало трошак већ инвестицију у друштво и људе који ће сутра користити услуге које наша компанија нуди. Узимање и давање по мени иде неким обрнутим редоследом, мораш да даш да би узео. Враћање назад у друштво и подизање културолошке али и сваке друге свести и улагање у оне који су заиста на маргинама друштва је изузетно важно као што је важно и да се подстиче култура, уметност, образовање и то је оно чему смо и пословно и приватно посвећени. Ту бих додала и спорт као једну од активности у које посебно када су у питању млађи, предшколски узрасти, Телегруп улаже јер само здрава деца сутра могу успешно да се баве својом каријером и да буду успешни чланови друштва.
Завршили сте Филолошки факултет у Београду. Како је текао ваш развој и како је дошло до тога да сте данас у свету технологија?
Завршавање факултета вам уствари само даје шансу да научите како се учи и ништа даље. Све остало су изазови које вам живот доноси али које и сами бирате. Ја сам после Филолошког факултета у Београду прошла доста различитих едукација, нешто што сам лично бирала, нешто што ми је наметао посао и животне околности. Тако да сам стекла знања и на Сорбони, и на Technical College of London, и на Wharton универзитету у Америци. Данас, оно што јесам је компилација знања која сам стицала и која и даље стичем јер сам и даље и заинтересована да учим нове ствари. Мислим да факултет није услов чиме ћете се бавити, то је само фаза у учењу која вас научи да ствари посматрате шире, а доступност информација је ограничена вашим приступом и жељом како да до тих информација стигнете да бисте мењали свој профил. Пошто сам ја иначе немиран дух, мени би вероватно било досадно да се годинама бавим истом професијом. Ја сам то као млада препознала и одлучила да мењам професије али претходно препознајући и дефинишући која су ми потребна знања да бих и након што променим ту професију остала успешна.
Како бисмо нашој публици приближили значај дигитализације, можете ли нам рећи шта промовисање дигитализације значи, како то утиче на живот и навике грађана као крајњих корисника?
Додаје убрзање зато што дигитализација значи кратки пут долажења до потребних информација, података и докумената, а то је важно за сваког појединца, грађанина наше земље, а тако и за компаније и за државне институције које треба да поделе те информације са грађанима. Дигитализација ће дефинитвно донети и један број сувишних занимања, пре свега у зони администрације, у зони финансијског пословања и зони неких инспекцијских послова јер ће сада све то преузети да раде машине и софтвери. Ја сам ту посебно забринута само из разлога што ће то угрозити популацију запослених жена које су углавном и препознате и усмеравају се ка едукацији у тим зонама. Мислим да то јесте проблем којим ово друштво треба да се бави. Ја лично радим на томе тако што подстичем девојчице, али и младе девојке да се баве и да уче IT да би могле да буду паралелни пандани дечацима који природно нагињу тим професијама још од кућног образовања и васпитања, па и школског усмерења, јер тиме ћемо за велики број управо оних професија у којима су жене доминантно запослене имати једну плејаду незапослености и моћи ћемо да креирамо неке нове пословне могућности. Мислим да треба на томе да се ради брже и осмишљеније него што је у овом тренутку ситуација, не само у нашој земљи, него и у свету.
Ваши резултати говоре да сте успешна пословна жена која има бројна достигнућа у различитим професионалним сферама. Једном приликом сте изјавили да ''жене код нас немају никаквих граница, осим личних предиспозиција, ставова и кућног образовања''. Ипак, који су за вас, као жену, били највећи пословни изазови за напредак у IT свету, технолошкој и дигиталној индустрији, коју код нас нажалост још увек дефинишу као ''свет мушкараца''?
Ја сам на несрећу довољно искусна да врло лако умем да се носим са свим изазовним ситуацијама и решавам их углавном у своју корист зато што искуство је само други назив за све грешке које сте раније починили, па сте нешто из тих грешака и научили. Дакле, ја сам научила како да се носим са пословним окружењем. С обзиром да сам у IT свет дошла из авио индустрије која је такође мушка индустрија, научила сам како да живим у том свету и да се изборим да оно што су моји ставови буду прихватљиви и прихваћени. То није ствар и став већине жена. Већина њих је у прилици углавном да гледа да их неко похвали или да раде оно што су код куће научиле, а то се своди на неке потпуно другачије или хуманитарне активности или хуманизам као правац у друштвеном животу, много мање егзактне науке, поготово не IT. Не мислим да је данас другачије него тада када сам то изјавила пре пар година када сам рекла да је ствар у свакој жени да у својој глави построји ствари и каже: ''Ја хоћу, овим ћу се наоружати, ово су знања која су ми потребна, то је проблем који морам да разрешим и са тиме ћу ићи у корак са светом, временом и мушкарцима''. Али не у смислу жена-мушкарац, већ способан или неспособан, мотивисан или немотивисан, са јасним циљем или нејасним циљем. Мислим да тако треба да размишља свака жена, а не да се осећа инфериорно.
Какви су ваши даљи планови, на којим пројектима тренутно радите и у Србији, и изван њених граница?
Телегруп нема географску територију за коју је везан, ми смо увек спремни и способни за нове изазове. Овде ради изузетан број младих, способних и амбициозних људи којима географија као одредиште ништа не значи. Пројекти којима се бавимо су од Африке, преко Блиског истока, до Европске уније и ми смо захваљујући таквом погледу да пројект менаџмент и локализација послова могу да се раде и на локацији где се пројекат одвија али и виртуелно са било које локације, заиста независни од тога где ћемо радити у будућности. Моја велика амбиција је да покушамо да се такмичимо са земљама у Азији, на Далеком истоку, Вијентам, Мјанмар, Тајланд, Индија... Мислим да имамо довољно знања и капацитета за то иако су све те компаније амбициозне, прогесивне и брзе у позиционирању и потврди својих капацитета. Радити само у Европи више није интересантно, важно је научити да се такмичимо са нацијама и земљама будућности, а то азијске земље свакако јесу и мислим да је то изазов који ћемо морати да савладамо. Оно што јесте важно су нови модалитети стицања знања, и то посебно у пољоприведној зони, IT у пољопривреди и медицини јер ће то бити две индустријске гране које ће свакако преживети велике транформације и које без IT-ја неће моћи. Ми смо већ предузели почетне кораке пре три - четири године, тако да могу да кажем да сада већ о овоме можемо да разговарамо између себе и да се позиционирамо на тржишту са одређеним искуствима и дефинитивно са плановима за развој у будућности.
