У једном интервјуу истакли сте да сте, када је успех I&F Grupa у питању, најпоноснији на то што се увек трудите да мислите out of the box. Колики је изазов размишљати out of the box данас у Србији?
Увек је изазов размишљати out of the box, зато што је то једини начин да будете изненађење сами себи. Величина тог изазова никада није била везана са неки одређени простор или епоху. Мира Траиловић и Јован Ћирилов су тако размишљали кад су стварали Битеф, верујем да данас тако размишља Иван Меденица. Једино што се кроз време мењало је та “кутија” и њене границе. Оно што је пре деценију било незамисливо, сада је део свакодневнице. Али, и неки давно освојени врхови данас су неприступачни. Никада није било лако померати границе, изненадити себе и своју околину. Некада вас то, дословно или симболички, дође и главе. Баш зато што није лако, веће је задовољство када успете да реализујте идеју која је настала из размишљања - out of the box.
Поред тога, на чему још инсистирате када је Ваш тим у питању, од особина појединаца, преко тимског рада, до односа према партнерима и клијентима?
Мислим да је јако важно да човек увек и свуда буде радознао. Радозналост вас подстиче да проширите своја знања, да постављате питања која могу да вас доведу с друге стране “кутије” о којој смо разговарали.
Након бављења уметношћу на разне начине, упустили сте се у бизнис. Несумњиво је да сте за оба поља пронашли неку заједничку нит. Коју дозу слободе сте задржали за себе након упуштања у бизнис воде?
Стицајем околности никада нисам имао никог изнад себе, осим сопствених ограничења или предрасуда. Дуго сам био фриленсер, а након тога сам покренуо сопстевни бизнис. Увек сам имао слободу да самостално доносим одлуке, али уз ту слободу иде и одговорност, и нека врста усамљености. Одговорност према клијентима и запосленима. Имао сам потпуну слободу да реазлизујем своје идеје, али и одговорност да оне буде успешне, или пропале.
Ви сте били део Новог таласа. ВИС Идоли су једни од оснивача овог правца у домаћој музици. Нека врста идеализовања тог периода и данас је неминовна, како код старијих, тако и међу младима. Да ли сте у том тренутку били свесни свог бунта? Шта је то што вас је одржавало, мотивисало, против кога сте се бунили, и на крају да ли револуција у једном тренутку заиста поједе своју децу?
Свако време увек идеализује своје почетке, као што и свака старост идеализује своју младост. Да ли је Нови талас био на почетку овог времена или на крају неког бившег, то више не могу да проценим. У сваком случају, многима је значио више од музике, више од уметности, била је то наша слика у једном идеалном огледалу. Ми смо сада неки други, огледало се разбило, а да ли је идеја престала негде “с оне стране добра и зла” то ће будуће време показати.
Социо-психолошки контекст осамдесетих од кључног је значаја за настанак Новог таласа, за буђење тадашње омладине, за њихово освешћивање, али и за њихово препуштање разним пороцима. Након баба и деда (генерације комуниста), родитеља који су заправо деца тих комуниста, али чија је генерација била мешовита - било је ту и деце партизана, деце предратне грађанске класе, као и дисидената - у једној шизофреној атмосфери одрастали су тадашњи припадници Новог вала. Наизглед, све је држано под контролом, режим је био стабилан, али Титова смрт само је убрзала оно што је кључало испод таласа привидног савршенства. Млади су били незадовољни, декадентни, аутодеструктивни. Шта Вас је узнемиравало тада, а шта Вас узнемирава данас?
Нови талас нас је све узнемирио. Појавила се музика у којој није било пресудно како свирате, већ како осећате. Титова смрт је на неки начин била и смрт Југославије. Живели смо у умрлој држави и друштву, а да то нисмо ни осетили. Као у филму Осми путник из тих година у нама је израсло нешто страшно, нешто што нисмо познавали. Ми нисмо били способни да се боримо за велику ствар, а млади данас, мада то мало ко види, јесу. Нажалост, тада ме је узнемиравао привид, а данас суштина.
Песма Идола Ретко те виђам с девојкама, била је и више него субверзивна у то време. Како вам данас изгледа музичка сцена у Србији, шта је данас субверзија у том смислу, и има ли је уопште?
Та песма је настала са неизговореном жељом да освојимо простор слободе за нас. Колико год да је Југославија у много чему била модерна, заправо је била у интелектуалном смислу опресивна. Постојала је огромна цензура и аутоцензура. Данас, људи не могу да замисле да је освајати ту врсту слободе био поприличан подухват. То је био наш изазов, хајде да бацимо рукавицу у лице свима па да видимо шта ће да бити. Данас је музика интимна, у томе је разлика.
Битеф од свог оснивања до данас на ове просторе доводи различите врсте уметности, залаже се за нове културолошке просторе, експерименталне форме, бави се друштвеним, политичким и културним контекстима али и консеквенцама позоришта.... У овогодишњој селекцији, представе политичког позоришта представљају важан део програма. Међу њима је наравно и Оливер Фрљић који својом представом Горки алтернатива за Немачку? поставља питање колика је заиста моћ позоришта у данашњем друштву, где су његова ограничења. Шта бисте Ви рекли, која је друштвена функција театра?
Да позориште није моћно, да ли би данас о томе разговарали? Да нема утицаја на друштво да ли би се недељама говорило о прошлогодињем Битефу и представи Олимп? Сигуран сам да ће и ове године Битеф “узбуркати духове“. Позориште отвара питања, враћа нас изнова да се суочимо са својом сенком. Друштвена функција театра по мом мишљењу је нека врста религијског обреда у секуларизованом свету. У позоришту ћутите, као у цркви.
I&F Grupa и Битеф сарађују сада већ две године. Зашто баш Битеф као поклон Београду?
Верујемо да је за постојање једне заједнице људи важно не само материјално богатство него и све оно што чини њену душу, њен културни капитал. Културна баштина је сведок изузетности и непоновљивости једног друштва. Људи са којима радим посвећени су промоцији културе и културне баштине. Ово није први пројекат који радимо да је повезан са културом, уметношћу и стваралаштвом. Реализовали смо неколико кампања чија идеја је била да уметност поново обрадује људе који су је заборавили.
Шестог септембра ове године у Галерији Новембар биће представљен пројекат дигитализације архиве Битефа. Зашто сте одлучили да сарађујте са Битефом и на овом пројекту?
Мислим да је важно да сачувамо сећање на Битеф за генерације које долазе. Битеф треба да траје дуже од нас и нашег личног сећања. Мира Траиловић и Јован Ћирилов су урадили огромну ствар за позоришну сцену, за Београд и нашу земљу. Све нације које желе да сачувају свој идентитет сећања похрањују у дигитални свет и тако их чине доступнијим за оне којима је дигитални свет једини који познају. На овај начин сећање се преноси са наших “аналогних“ генерација на “дигиталне“.
Прошле године одржана је прва донаторска вечера коју је Битеф фестивал организовао у сарадњи са I&F Grupom. Вечера је била врло успешна, радове су донирали врсни познати визуелни уметници. Улагање у уметност је важно за компаније, њихову социјалну одговорност, пословање, иако се чини да поводом тога, бар за сада, услед разних криза, у нашој земљи свест водећих људи у компанијама још увек није довољно развијена. Како се у том смислу ситуација у нашој земљи може променити на боље и како се та друштвена одговорност компанија може подићи на виши ниво?
Мислим да овакве сарадње оплемењују друштво, оплемењују компаније и доприносе развоју заједнице, свеукупног друштва. Када се каже компанија код већине људи прва асоцијација је нешто хладно и безлично, али компанију заправо чине људи. Ти људи желе да свој успех поделе са заједницом, подрже пројекте и институције са којима деле исте вредности. Наше истраживање показало је да људи, у вредносном смислу, веома много очекују од брендова којима су наклоњени. Више и од друштвених мрежа. То обавезује.
Једна од тематских целина овогодишњег програма фокусирана је на сећања, успомене. Како се Ви сећате Битефа ранијих година? Шта је Битеф донео Београду?
Овај фестивал више од пола века успева да задржи дух новог и прогресивног када је реч о позоришту. Битеф један од разлога што је публика у Београду могла “из првог реда“ да прати еволуцију позоришне уметности. Битеф нас је годинама учио да будемо отворени према достигнућима других и да од других учимо. И када размишљам о Битефу мислим да као што је некад повезивао исток и запад, и данас може да повеже неке нити које су у овом тренутку можда развезане између југа и севера.
На прошлогодишњем фестивалу, доделили сте награду публике. Шта за Вас значи бити део Битефа на тај начин?
Публика је та која неки фестивал одржава у животу и зато је та награда, која омогућава да се чује и глас публике, јако важна. Драго ми је што сам имао прилику да у име публике уручим награду. Бити глас који представља Битефову публику је изузетна част.
Прва асоцијација на свет без људи за Вас је?
Ноћ.