Посетиоци Битеф Полифоније су имали прилике да погледају сјајну документарну представу, али не и биографску драму о породици Рибар. Нешто више о процесу ће нам рећи Миња Богавац, редитељ ове документарне представе.
Миња Богавац: Ово јесте моја режија, али ту не можемо говорити о режији у традиционалном смислу. Моје ауторство мање се огледа у постављању представе, а више кроз руковођење различитим уметничким и едукативним процесима, који резултују ангажованим представама. Можда је погрешно рећи ангажованим представама, јер нема представе која није ангажована. Чак је и највећи водвиљ ангажован да умртви и успава гледаоца. Покушавам да се бавим представама које комуницирају важне теме, оне које су више узнемирујуће него успављујуће.
Рефлектор Театар је пре почетка рада на овом пројекту организовао аудицију. У трупу су примљени нови, млади глумци, нова лица. Како је протекла сарадња са њима?
Миња Богавац: Ово је био процес са изузетним младим глумцима, који су у свом досадашњем раду стигли до завидног нивоа глумачких техника и вештина. Оно што им је, међутим, недостајало је боље политичко образовање и већа свест о основним постулатима друштва. Да бисмо говорили о браћи Рибар, било је неопходно да научимо бар нешто од области у којима су они били експерти, па је тако наш процес био нека врста “мале школе антифашизма”. Била сам пресрећна када сам видела колико су глумци кроз тај процес напредовали и када су почели много отвореније и храбрије да комуницирају са стручњацима, као и да постављају артикулисана питања. Ми смо изабрали породицу Рибар као одговорајући узор младима, али та тема је била повод да направимо представу, чија је идеја важност политичке писмености међу младим људима, у овом случају међу уметницима. Нисмо хтели представу која тематизује тај проблем, већ представу која покушава да га реши.
Млади глумци су у овом случају ко-аутори на пројекту. У току процеса они су прошли кроз озбиљну едукацију. Да ли је тај спој личног и професионалног важан када је реч о позоришту данас?
Миња Богавац: Мислим да је то много важно. Заступам феминистичку тезу да је лично политичко. Ми уметници не живимо изоловано из заједнице. Та идеја о томе да глумац има приватан живот а нешто друго ради или заступа на сцени је у принципу опасна и застарела. Бавим се документарним позориштем, јер на сцени желим да гледам људе који су ту у своје име. Износе своје ставове, са сцене, али и када сиђу са ње.
Кроз рад на овој представи сарађивали сте са великим бројем институција и индивидуалаца. Рефлектор Театар је успео да окупи велики број сарадника... Колико је тешко радити на независној сцени у Србији данас и да ли то ипак има своје предности?
Миња Богавац: Покушали смо овом представом да мапирамо ко су нам савезници у покретању ове теме. Покушали смо да анимирамо заједницу. Ту је било много стручњака, много пријатеља породице Рибар, много људи који су стали иза нас и подржали нас. Одавно радим једнако на независној сцени као и при институцијама. Мислим да независна сцена пружа много мање финансијске сигурности и ресурса, али омогућава слободу. У неким пројектима, слобода је много битнија. Верујем да институције могу да се промене тако што ће своје ресурсе делити са актерима независне сцене. У принципу, чини се да независна сцена има ту могућност да буде авангарда, нека претходница која доцније улази у мејнстрим. Мислим да ће у нашем друштву бити боље када трупе које сада раде на независној сцени буду посматране као мејнстрим, што ће значити да је мејнстрим напредовао и да ти уметници могу да оду корак даље.
Мењате институције изнутра?
Миња Богавац: Ми у Рефлектор Театру покушавамо да “мејнстримујемо” омладинско позориште. Када радиш са младима то је веома важно. То утиче на њихове животне одлуке, развија их као публику, као уметнике, утиче на то какви ће грађани бити сутра. Људи који знају какво позориште воле, знаће и какве политике воле... Од почетака у Центру Е8, до данас када радимо у Рефлектор Театру, важно нам је да правимо представе које нису само омладинске, едукативне, већ представе које имају одређену уметничку релевантност и видљивост.
Да ли су твоји пројекти у Шапцу, на неки начин практична примена знања и вештина стечених на БИТЕФ-у и БИТЕФ ПОЛИФОНИЈИ у претходних двадесет година?
Миња Богавац: Никад нисам имала план или жељу да постанем управница позоришта. На тај корак сам се одважила кад сам видела да људи из Шапца зову баш мене због неких ствари које сам урадила током последњих двадесет година. Идеја је да покушамо да у некој институцији уведемо другачије праксе, и естетске и продукционе. Обзиром да ми је Битеф фестивал био најважнија позоришна школа, а Битеф Полифонија омиљени програм у ком сам успела да се упознам са другачијим врстама позоришта, радионичарским, експерименталним приступима позоришту, у Шабац сам дошла са жељом да то знање и вештине применим. Ако постоји нека врста моје мисије, јесте да некако објасним људима да то што је савремено и то што је савремена пракса, није нека пракса која је удаљена од нас, већ напротив, нешто што је ближе нашем конкретном искуству и животу у стварном свету. Институционална позоришта имају обичај да се музеификују, те да постану тврђаве, храмови културе. Храм је оно где улазимо понизни и са много поштовања. Заиста се у многа институционална позоришта улази тако. Пуштају вас петнаест минута раније и избацују петнаест минута после представе. То није место у коме град живи. Није јавни простор. То је искључиво власништво тих фантастичних полубогова који тамо раде. Мислим да је то погрешан приступ, и да ћемо сви живети боље када позоришта буду отворенија и када буду у непрекидном и сталном контакту са заједницом у којој настају.
Колике су шансе да наша институционална позоришта оживе и колико је то важно за друштво уопште? Где су људи у нашим националним позоришним кућама?
Миња Богавац: Хијерархијски систем у ком су устројене институције културе у Србији неизбежно убија неку дозу људскости. Када постоји једна особа која се о свему пита, глумци подељени у прве, друге, и треће групе (од чега зависи статус), када постоји нека процедура која је строга, ауторитарна, и мора да се прати - неизбежно је да ћете мање користити позориште као алатку комуникације о причама од стварне важности, а све ћете више постајати чиновници машинерије репертоара који се производи. Верујем да све почиње од мењања процедура и оно што тренутно покушавам да урадим у Шапцу јесте представа настала на једном типу овакве радионице.
БИТЕФ ПОЛИФОНИЈА ове године носи назив извучен из ваше представе.
Миња Богавац: Управо то је једно од најдражих уметничких признања у мом животу, јер ми је веома важно што на Битеф Полифонији константно препознају то чиме се ми бавимо у Рефлектор Театру, као и чиме се баве уметници који много раде са младима и независној сцени.