Posetioci Bitef Polifonije su imali prilike da pogledaju sjajnu dokumentarnu predstavu, ali ne i biografsku dramu o porodici Ribar. Nešto više o procesu će nam reći Minja Bogavac, reditelj ove dokumentarne predstave.
Minja Bogavac: Ovo jeste moja režija, ali tu ne možemo govoriti o režiji u tradicionalnom smislu. Moje autorstvo manje se ogleda u postavljanju predstave, a više kroz rukovođenje različitim umetničkim i edukativnim procesima, koji rezultuju angažovanim predstavama. Možda je pogrešno reći angažovanim predstavama, jer nema predstave koja nije angažovana. Čak je i najveći vodvilj angažovan da umrtvi i uspava gledaoca. Pokušavam da se bavim predstavama koje komuniciraju važne teme, one koje su više uznemirujuće nego uspavljujuće.
Reflektor Teatar je pre početka rada na ovom projektu organizovao audiciju. U trupu su primljeni novi, mladi glumci, nova lica. Kako je protekla saradnja sa njima?
Minja Bogavac: Ovo je bio proces sa izuzetnim mladim glumcima, koji su u svom dosadašnjem radu stigli do zavidnog nivoa glumačkih tehnika i veština. Ono što im je, međutim, nedostajalo je bolje političko obrazovanje i veća svest o osnovnim postulatima društva. Da bismo govorili o braći Ribar, bilo je neophodno da naučimo bar nešto od oblasti u kojima su oni bili eksperti, pa je tako naš proces bio neka vrsta “male škole antifašizma”. Bila sam presrećna kada sam videla koliko su glumci kroz taj proces napredovali i kada su počeli mnogo otvorenije i hrabrije da komuniciraju sa stručnjacima, kao i da postavljaju artikulisana pitanja. Mi smo izabrali porodicu Ribar kao odgovorajući uzor mladima, ali ta tema je bila povod da napravimo predstavu, čija je ideja važnost političke pismenosti među mladim ljudima, u ovom slučaju među umetnicima. Nismo hteli predstavu koja tematizuje taj problem, već predstavu koja pokušava da ga reši.
Mladi glumci su u ovom slučaju ko-autori na projektu. U toku procesa oni su prošli kroz ozbiljnu edukaciju. Da li je taj spoj ličnog i profesionalnog važan kada je reč o pozorištu danas?
Minja Bogavac: Mislim da je to mnogo važno. Zastupam feminističku tezu da je lično političko. Mi umetnici ne živimo izolovano iz zajednice. Ta ideja o tome da glumac ima privatan život a nešto drugo radi ili zastupa na sceni je u principu opasna i zastarela. Bavim se dokumentarnim pozorištem, jer na sceni želim da gledam ljude koji su tu u svoje ime. Iznose svoje stavove, sa scene, ali i kada siđu sa nje.
Kroz rad na ovoj predstavi sarađivali ste sa velikim brojem institucija i individualaca. Reflektor Teatar je uspeo da okupi veliki broj saradnika... Koliko je teško raditi na nezavisnoj sceni u Srbiji danas i da li to ipak ima svoje prednosti?
Minja Bogavac: Pokušali smo ovom predstavom da mapiramo ko su nam saveznici u pokretanju ove teme. Pokušali smo da animiramo zajednicu. Tu je bilo mnogo stručnjaka, mnogo prijatelja porodice Ribar, mnogo ljudi koji su stali iza nas i podržali nas. Odavno radim jednako na nezavisnoj sceni kao i pri institucijama. Mislim da nezavisna scena pruža mnogo manje finansijske sigurnosti i resursa, ali omogućava slobodu. U nekim projektima, sloboda je mnogo bitnija. Verujem da institucije mogu da se promene tako što će svoje resurse deliti sa akterima nezavisne scene. U principu, čini se da nezavisna scena ima tu mogućnost da bude avangarda, neka prethodnica koja docnije ulazi u mejnstrim. Mislim da će u našem društvu biti bolje kada trupe koje sada rade na nezavisnoj sceni budu posmatrane kao mejnstrim, što će značiti da je mejnstrim napredovao i da ti umetnici mogu da odu korak dalje.
Menjate institucije iznutra?
Minja Bogavac: Mi u Reflektor Teatru pokušavamo da “mejnstrimujemo” omladinsko pozorište. Kada radiš sa mladima to je veoma važno. To utiče na njihove životne odluke, razvija ih kao publiku, kao umetnike, utiče na to kakvi će građani biti sutra. Ljudi koji znaju kakvo pozorište vole, znaće i kakve politike vole... Od početaka u Centru E8, do danas kada radimo u Reflektor Teatru, važno nam je da pravimo predstave koje nisu samo omladinske, edukativne, već predstave koje imaju određenu umetničku relevantnost i vidljivost.
Da li su tvoji projekti u Šapcu, na neki način praktična primena znanja i veština stečenih na BITEF-u i BITEF POLIFONIJI u prethodnih dvadeset godina?
Minja Bogavac: Nikad nisam imala plan ili želju da postanem upravnica pozorišta. Na taj korak sam se odvažila kad sam videla da ljudi iz Šapca zovu baš mene zbog nekih stvari koje sam uradila tokom poslednjih dvadeset godina. Ideja je da pokušamo da u nekoj instituciji uvedemo drugačije prakse, i estetske i produkcione. Obzirom da mi je Bitef festival bio najvažnija pozorišna škola, a Bitef Polifonija omiljeni program u kom sam uspela da se upoznam sa drugačijim vrstama pozorišta, radioničarskim, eksperimentalnim pristupima pozorištu, u Šabac sam došla sa željom da to znanje i veštine primenim. Ako postoji neka vrsta moje misije, jeste da nekako objasnim ljudima da to što je savremeno i to što je savremena praksa, nije neka praksa koja je udaljena od nas, već naprotiv, nešto što je bliže našem konkretnom iskustvu i životu u stvarnom svetu. Institucionalna pozorišta imaju običaj da se muzeifikuju, te da postanu tvrđave, hramovi kulture. Hram je ono gde ulazimo ponizni i sa mnogo poštovanja. Zaista se u mnoga institucionalna pozorišta ulazi tako. Puštaju vas petnaest minuta ranije i izbacuju petnaest minuta posle predstave. To nije mesto u kome grad živi. Nije javni prostor. To je isključivo vlasništvo tih fantastičnih polubogova koji tamo rade. Mislim da je to pogrešan pristup, i da ćemo svi živeti bolje kada pozorišta budu otvorenija i kada budu u neprekidnom i stalnom kontaktu sa zajednicom u kojoj nastaju.
Kolike su šanse da naša institucionalna pozorišta ožive i koliko je to važno za društvo uopšte? Gde su ljudi u našim nacionalnim pozorišnim kućama?
Minja Bogavac: Hijerarhijski sistem u kom su ustrojene institucije kulture u Srbiji neizbežno ubija neku dozu ljudskosti. Kada postoji jedna osoba koja se o svemu pita, glumci podeljeni u prve, druge, i treće grupe (od čega zavisi status), kada postoji neka procedura koja je stroga, autoritarna, i mora da se prati - neizbežno je da ćete manje koristiti pozorište kao alatku komunikacije o pričama od stvarne važnosti, a sve ćete više postajati činovnici mašinerije repertoara koji se proizvodi. Verujem da sve počinje od menjanja procedura i ono što trenutno pokušavam da uradim u Šapcu jeste predstava nastala na jednom tipu ovakve radionice.
BITEF POLIFONIJA ove godine nosi naziv izvučen iz vaše predstave.
Minja Bogavac: Upravo to je jedno od najdražih umetničkih priznanja u mom životu, jer mi je veoma važno što na Bitef Polifoniji konstantno prepoznaju to čime se mi bavimo u Reflektor Teatru, kao i čime se bave umetnici koji mnogo rade sa mladima i nezavisnoj sceni.