Пре почетка представе у холу Сава центра се јавила прилика за разговор за Битеф блог са Фабрициом Касолом, аутором музике за представу. У интервјуу се дотичемо многих тема, од традиционалне афричке музике па до смрти жене која је пристала на снимање при умирању.
У Реквијему за Л. користите различите врсте музике: класичну, традиционалну и популарну музику, уколико сам добро схватио. Да ли сматрате да нема никакве суштинске разлике међу овим подврстама?
Фабрицио Касол: Морам да Вас исправим донекле јер нисмо користили традиционалну афричку музику. Зашто? Јер је идеја била да створимо нову врсту погребне церемоније, нови начин да прослављамо смрт. Оно за шта је јасно да смо користили је референца на Моцартов Реквијем. Могу да говорим о свим различитим аспектима, али је први аспект Моцарт. Мислим да сви знају да Моцарт није могао да заврши Реквијем. Када имате ноте, не можете да видите шта је Моцарт записао а шта не. Али то можете да видите када имате манускрипт. Шушмајор је главни композитор, али су и остали радили на недовршеном Реквијему. Примећујете различите рукописе јер су сви писали на истом манускрипту. Понегде имате неколико тактова, негде имате празне стране и наилазите на друге рукописе. Помислио сам: океј, ако углавном не користимо друге рукописе, свуда имамо рупе. Можемо ли да створимо нову церемонију користећи се и неким другим утицајима? Онда настаје процес компоновања у ком стварамо екстензије и размишљамо како да африканизујемо те екстензије. Али не само екстензије, већ и самог Моцарта. Имате чисту референцу на Моцарта и имате његов африканизован аспект. Али ово је само један део, има толико ствари које треба повезати. Има још нешто што бих волео да кажем и што ми је значајно... Када кажете да користим различите врсте музике и узмем мало овога и мало онога... На тај начин стварамо процес допуњавања, и то такође није поента. Поента је да се створи процес мултипликације када нешто може да се повеже са нечим другим и да одлута на потпуно друго место. И онда не знате да ли то нешто долази од Моцарта, из Западног света или долази из Африке. Знате, изгубите ту врсту перцепције. Стварате нешто што је јединство.
Истраживали сте и о афричкој музици и о музици Западне цивилизације. Да ли видите неку суштинску разлику у приступу музици у овим различитим местима? Да ли је музика у Африци, на пример, више саставни део свакодневног живота него што је у Европи?
Фабрицио Касол: То је доста питања у једном, али има нечег што сте повезали са претходним питањем. Пре свега, Африка је огромна. Север, југ, запад, исток, централна Африка, како год... Пуна је различитих култура, пуна различитих приступа музици и животу. Чак и ако узмете као пример јужну Африку, има толико различитих приступа! Ако погледате Конго - толико различитости! Имате делове Африке у којима влада полифонија, и имате делове у којима нема полифоније, већ монодије. Полифонија представља више гласова истовремено. Западњачка музика има полифонију, не у својим почецима, али данас је имамо. Имамо различите гласове који се укрштају и праве поли - фонију. Имате делове Африке, нарочито на западу, који су монодични, баш као и у Индији. У Индији не постоји полифонија, нити у арапској музици. У таквој музици имате основу и само једну мелодију. А где је музика полифонична? Конго је у суштини полифоничан, а ја бих рекао, и Јужна Африка. У представи имамо музичаре из Конга и из Јужне Африке. У периоду раних култура када су људи певали у шумама, певали су полифонично. Моцарт је такође полифонија. Овде је велики изазов када имате Реквијем и мелодије увек долазе постепено. Прво имате једну мелодију, па другу врло сличну првој, па трећу која је такође врло слична претходној... И све долазе постепено. Тако се ствара кретање. А у афричкој музици имате полифонију али која не функционише на исти начин. Наш је задатак да створимо могућу повезаност. Такође, постоје и одређене уметничке тајне (смех). Морате наћи начин да дотакнете ствари. Мислим да, када имате Моцарта или било ког другог композитора, суштину чине период времена и пролонгација. Мислим да велики композитори знају то одлично. Важно је када радите Баха и Моцарта и све те велике људе. Сви они имају различите периоде времена у својој музици. Само је питање како да направите рупе у композицији. А након тога морате да користите одређене тајне и да направите комбинацију. Када радите, на пример, Реквијем за Л. са музичарима из западних делова Африке попут Малија и Сенегала, морате радити на другачији начин јер они тамо немају полифонију.
Да ли сматрате да нам Реквијем за Л. сугерише да смрт појединца треба бити пропраћена колективним ритуалом како бисмо се ослободили табуа смрти који влада у нашем друштву?
Фабрицио Касол: Како бих ја могао да одговорим на то питање, тако је велико (смех)! Могу да кажем да смо Ален Плател и ја, док смо радили на Реквијему за Л., наравно размишљали о свим тим питањима. Али то што стварамо нову церемонију је наш предлог решења. Не кажем да је то једино решење, то је наше решење. Мислим да би свако могао неки вид решења да предложи. Али бих волео да се вратим на тему индивидуалности и колективности јер је то нешто веома важно и ми смо били суочени са тим питањем. Прво сам имао две идеје. Прва се тицала позорнице. Инспирација нам је био Меморијал Холокауста у Берлину, са оним огромним црним камењем. То је репрезентација колективне смрти. Али то је репрезентација и сваке колективне смрти, не само те једне конкретно. И Луси, она је ту. Ми можемо да је видимо. Она нам је понудила последњи сат свог живота. Она мало по мало умире све до тренутка када заиста постане мртва. Она представља индивидуалну смрт. И то је релација између симбола колективне и индивидуалне смрти. Мислим да у свакој колективној смрти имате начин да сами као појединац проживите смрт, али да то има и утицаја на заједницу. А што се табуа тиче... Мислим да је Алену било важно да уради овај комад да би људи могли много лакше да причају о многим стварима. Понекад је право лудило, ми имамо извођења у многим државама. На сваком месту свако осећа и проживљава ту релацију између индивидуалног и колективног на другачији начин. Прелепо је што имамо доста држава да обиђемо са овом представом. Када играмо у Африци, без обзира да ли је Луси белкиња, да ли је у питању Меморијал Холокауста, ствара се повезаност са неким нашим унутрашњим центром. Мислим да је то веома важно. Ален зна како да дотакне те ствари. У самој музици Моцартов Реквијем је симбол колективности. Када идете на уобичајен концерт Реквијема, имате гомилу људи који певају и свирају. Сви су у црном, нико се не смеје. И имате солисте који једини исказују индивидуалност. Такође, постоји велики колективистички утисак у адаптацији коју смо ми радили, али ћете видети како ће музичари изражавати своју индивидуалност унутар колектива. Они показују своју мрежу односа са Луси током целог извођења. То је попут магије јер се ствара утисак као да је Луси присутна. Ален је увек говорио да, када си на позорници, не треба да играш за људе, играј за себе, играјте између вас. Јер што више сте ви повезани, више ће и публика бити с вама. Немојте се трудити да задовољите публику. Само створите своје сопствено место, као да сте на гробљу, и свирајте и имајте ту конекцију са Луси. Треба да занесете публику и да схватите да је свако заједно ту са Луси у једној просторији у тренутку када она умире. То је велики изазов такође. Када смо добили њен снимак од породице, Луси је била ту и породица је била око ње. Али Ален је зумирао Луси јер нису сви чланови породице желели да буду на сцени. Дакле, зум је на њој и можемо видети јако мало чланова породице, али ствара се осећај као да су сви људи у позоришту Лусина породица. И музичари морају да створе такав осећај. Ово није концерт, није представа већ церемонија. И свако је ту да би делио. Имамо музику и музичаре који су луди и одлични музичари. Толико тога дају и врло често грувају толико пуно. Некад баш осетимо дубину, некад добијемо енергију за плес. Ален ствара такав однос зато што филм није монтиран. Филм само тече. Први део филма иде спорије и ми примећујемо Луси на начин да се ми сродимо с њом. На филму је направљен рез само два пута, ја мислим. И нема синхронизације. Знате, ви играјте то када Луси уради ово - не, не. Некад музичари свирају мало брже, некад мало спорије или мало дуже или краће. Филм сам тече. Али ствара се осећај као да је Луси стално са музичарима и као да су музичари стално са њом. У току неких вечери се питам шта се ово догађа јер, она отвори очи и нешто се деси! Као да је присутна. Постоји много осећаја и много тајни. Некад они осете нешто и одлуче да јој се приближе, некад баш и не. Ствар је у томе како они проживе овакве ствари. Веома је посебно, веома емотивно. Људи реагују толико различито, а опет некако јако слично кад се свеобухватно погледа. Веома сам знатижељан да видим да ли ће вечерашње извођење бити изузетак што се тиче неких ствари. Понекад када крене представа, нико се не помера. И углавном када се појавимо на крају публика експлодира. Знате, проживе нешто. Није да су само нешто видели, него су нешто и поделили.
Поменули сте Лусину породицу. Да ли је представа имала утицај на њих и њихов доживљај Лусине смрти?
Фабрицио Касол: Пре свега, све је било у договору са породицом. Породица је дошла у току процеса и причали су: ово може; или: ово не може. И Ален их је слушао. Није било ниједног договора и ниједне одлуке без пристанка породице. Они долазе врло често, не знам колико су пута дошли на извођење. Сестре такође, али ћерке - немам представу колико су пута биле. Јако су волеле своју мајку, а њихова мајка је била симбол промена јер се целог живота борила за права жена и за социјална права. Била је изузетно ангажована у многим аспектима у току живота. А они су увек били ту, када смо играли у Берлину, били су у Берлину, и у многим другим градовима. Увек желе да знају како је извођење прошло и ја знам да ће сигурно доћи поново. Некад и играју са музичарима. Заиста разумеју ову нову церемонију. Али било је и времена када су били помало љути на своју мајку: умрла је а требало је да буде ту и да види читаву представу. Али она је ипак ту, све време.
Овогодишњи Битеф тематизује раст десног популизма и аутократских режима. Занимљиво је да поједини говоре да је Реквијем за Л. унутар драматургије фестивала заправо реквијем за Западну цивилизацију јер затвара фестивал. Имате ли неких коментара на то?
Фабрицио Касол: Моменат када радите на нечему и нешто је завршено, имате осећај као да се догодио порођај. Пројекат одлази у свет и креће да путује и да се сусреће са новим људима различитих перспектива, језика и култура. Наравно да имате доста опсервација, доста реакција... И мислим да је то добро. Добро је чути различите перспективе. Да ли западни свет умире? Не знам. Али ако људи то виде, није проблем. За мене је увек боље да пустимо да се представа сама конектује са стварима које су веће и од ње. Азијци, на пример, виде азијску реалност иако је већина Африканаца на сцени. И то је добро. Када будемо играли у Африци, јако ће ме занимати шта ће људи из Африке да мисле. Немам појма. Када будемо играли у САД-у, немам представу шта ће они мислити. То такође зависи да ли је држава већински католичка, протестантска, више атеистичка, муслиманска... Све те ствари утичу на визију о представи. Тако да је тешко одговорити на питање. Разумећете да је некад теже одговарати на питања. На пример, ми смо одлучили да након извођења немамо разговор с публиком. Зашто? Сећам се кад смо били у Берлину - знате, у Берлину су драматургија и разговори са публиком јако битни. Када смо имали састанак са публиком, било је препуно. Помислио сам да нико није отишао, да су сви ту. Људи почињу да исказују емоције и да говоре. Помислили смо да је боље да публика остане са сопственим осећањима. Некад су питања добра, али једноставна, и онда морамо да поједностављујемо ствари, а није неопходно да се све разуме. Сматрам да је важно да заштитимо наш унутрашњи осећај који имамо према представи. Није пресудно да се направи директна дебата. Понекад дебате оду у много различитих праваца. Мислим, ово није политички комад о Африци! О чињеници је да смо сви једнаки пред смрћу и, уосталом није реч само о смрти, већ и о животу. Ми живимо и треба да користимо енергију и ту лепоту коју имамо. Представа је много више о животу него што је о смрти.
Познајете ли музику са Балкана? Да ли бисте волели да урадите представу која би се тицала и балканске музике?
Фабрицио Касол: Обожавам балканску музику! Обожавам српску музику! Волим сву балканску музику. Бугарска, Србија, Македонија, све те земље имају потпуно другачије врсте музике. Постоје српске песме које су феноменалне! Већ сам радио неке ствари које се тичу Балкана. Али питање није лоше зато што управо припремам нешто везано за то. Али за сада не могу да говорим више о томе.
Разговор водио Борисав Матић
