Photo: Dorothea Tuch
Структура овог комада заснива се на вођењу гледалаца кроз неколико одвојених простора у склопу исте зграде (у Битефовом случају, Народног позоришта) на временски и концептуално унапред одређен начин. Главна просторија названа Вечна Русија представљачко је поприште (насилних) промена двовековне руске историје, које се публици излажу пост фестум, након што су “изведене” а “извођачи” нестали са лица места. Док се у тој просторији промене дешавају, публика посматра садржаје презентоване у три друге, мање просторије, назване Утопијама. Утопије приказују историју левих идеја у Русији, историју руске авангарде и руску сексуалну револуцију, док одаја Вечна Русија мења амбијенте евоцирајући царску монархију, период Фебруарске и Октобарске револуције и СССР-а и савремену Русију под Путиновом влашћу.
Главни елементи поставке главне одаје остају, баш као и она, неизмењени у својој променљивости. У рамовима на зиду мењају се слике значајних личности за три поменута периода - од Романова, Катарине II, Карамзина, Кропоткина, Бакуњина, Троцког, Лењина, Стаљина до Путина, који је, на крају, једини лик приказан у овим рамовима. Царска трпеза са порцеланом, црвеним престолом и луткама и картонским ликовима служавки и деце постаје уништен простор вандалског понашања бољшевика са балваном посред софре, а затим конференцијски сто са микрофонима и заставама модерне Русије. Античке гипсане скулптуре прво музејски красе простор, потом бивају завијене у фолклорне мараме да би, на крају, имале навучен еротски веш са тутнутим веслима и другим спортским реквизитима, у поп-културном кључу кича. Све то прате документарни снимци са два екрана, од живота руских сељака пре 1917. до Путиновог певања на отварању Олимпијских игара у Сочију.
У контексту Битефа, пажљивији гледалац се мора запитати шта је то што ову инсталацију смешта на међународни позоришни фестивал таквог значаја, и шта би се то позоришно могло опазити у случају гледања ове поставке у неком неутралнијем простору, рецимо скоро отвореног Музеја савремене уметности. Уметнички тандем Давидова-Мартинова промишљено користи мултимедијална уметничка средства - дела вајарске, графичке и филмске уметности прожимају се у главној и споредним одајама, док музички и специјални ефекти (подрхтавање стола или пад статуе Афродите) градирају тензију у складу са геометријом поставке. Врло мудро су и прагматични потези - затамњивање стакала новинама зарад видљивости пројекције, рамови без стакала због бржег мењања слика, тепих у потенцијалном “салону Родченка” зарад удобнијег седења - симболички усмерени ка појачавању ефекта комада.
Перформативност ове инсталације лежи, ипак, у два на први поглед мање очигледна елемента. Први јесте неопходност интерактивности публике са девојком “вођом изложбе” која је заправо и наративно и структурно део инсценације, и која представља “рампу” без које би ритам представе, а и читав концепт - препуштен слободном разгледању гледалаца - колабирао. Исто се односи и на особе које мењају изглед главне одаје док је публика одсутна, од којих је један и видљив у другој етапи и процесу рашчишћавања простора. “Извођачи” су ту, коприсутни, али је њихов део повратне спреге са публиком делегиран на објекте њихових радњи. Други се тиче ситних детаља којима уметнице као да подривају утисак о примарно информативним намерама поставке - немачке новине поцепане у дивљању Октобарске револуције са назначеном текућом, 2018. годином, остављају критички настројеног гледаоца у недоумици није ли то, у берлинским продукционим околностима, назнака извођења приватног става ауторки ван оквира примарног садржаја “Вечне Русије”.
Тематски, значајна је наглашеност руске авангардности, не само на уметничкој сцени 20. века, већ и у области људских права, политичких права жена, права на истополне односе и права на абортус које је револуција донела Европи, али убрзо и укинула. Овако представљене дихотомије комплементарне су тези руског филозофа Михаила Епштејна да је руско постреволуционарно друштво заправо први постмодерни експеримент у историји, заснован на хиперсоцијалности и симулацији слободе. Једнако су, стога, и примамљиве за уметничку обраду и рецепцију.
Међутим, представа рађена превасходно за западног гледаоца, упркос својим добрим аспектима, домаћем гледаоцу, нажалост, не доноси ништа радикално ново ни искуствено непознато. У контексту приказивања ове представе у Србији данас, јак утисак оставља блискост садржаја - походећи просторије “Вечне Русије”, домаћи гледалац лако може направити аналогију са српском монархијом, Народноослободилачком борбом и савременим режимом председника Србије Александра Вучића. И као што се у представи може чути for security reasons, please leave Eternal Russia, лако је и замислити сличан проглас у некој алтернативној, домаћој поставци - for security reasons, please leave modern day Serbia.
Марија Миловановић