Photo: Uri Rubinstein
Када си почео да припремаш ПА'АМ пре две године, шта је био материјал од кога си кренуо и каква је била сарадња са драматуршкињом?
Надав Барне: Мој драматург је Лиор Авизор (Lior Avizoor), врло талентована израелска драматуршкиња. Са њом сам радио на овом комаду и све је почело од моје идеје. Уобичајено бих радио као дизајнер светла и дизајнер звука, али не за себе, већ за друге редитеље. Било је веома лако, јер ја постављам светло и пишем музику свакодневно и желео сам да створим представу без глумаца. Свакодневно бих одлазио у позориште и радио са глумцима. Они су ''главно јело''. Био сам знатижељан према могућности да радим без глумаца и да се фокусирам само на светло и звук, мрак (blackout), видео и да покушам нешто ново - како је осетити се када седиш у позоришту и видиш представу без ''главног јела''?
Стекла сам утисак да нисмо остали гладни, јер донео си све друго и ПА'АМ има пуно слојева и причу. Заправо је веома узбудљиво што си успео да испричаш причу и избориш се да позориште нису само глумци и да су некада други медијуми ти који имају једнаку моћ да створе искуство. Шта је било прво од чега си кренуо?
Надав Барне: Почео сам са причама. Прво сам причао са своја три талентована пријатеља, глумаца и музичара из Израела. Почео сам са интервјуима и онда смо причали сатима. Разговарали смо о животу и о смрти, сећањима, родитељима... Питао сам их за њихова прва сећања. Зашто памтиш баш ово? Са које тачке живота би желео да се вратиш назад? Зашто би желео да се вратиш уназад? Мислим да је ПА'АМ о томе шта се догодило у прошлости, о свим стварима које се неће више догађати и које остају у прошлости. За мене су главна ствар приче и после њих сам почео да радим на светлу, звуку и видеу, али прва ствар за мене и велико питање јесу приче и људи - њихово сећање.
У ПА'АМ-у први наступа видео и он почиње да се поиграва са интуитивним и подсвесним, на који начин размишљаш о подсвесном?
Надав Барне: Мислим да је у позоришту увек тако, са филмовима и са музиком. И у добром филму и доброј плесној представи, аутор треба да да могућност да идеш својим путем и да понесеш ствари у сопствени свет и пробудиш своја осећања и ми само стварамо могућности.
Да, ово је представа у којој поглед може да нам залута као да гледа у пропланак интимног искуства. Ипак, оно што можда омета тај процес рецепције на гостовањима јесте тај фиксирани поглед за превод код стране публике, јер у једном тренутку то постаје владајућа дирекција за поглед и можда тиме губимо јер смо изложени тексту, који је само први ниво који треба да прођемо и да можда идемо даље. Каква су искуства публике у Израелу и да ли ти се чини да је за публику овде могло да буде тешко да открије дубље слојеве?
Надав Барне: ПА'АМ је напоран и није уопште једноставан и ја не покушавам да олакшам живот публици. Знам да је хард кор, светла, музика, видео и то није за свакога. Многима то може да буде напорно и то је у реду. Верујем да ова представа треба да буде таква, то су тешке приче и знам да је теже пратити на страном језику. Ако разумете хебрејски, то олакшава, јер не покушавате да досегнете значење, само седите, слушате и то је све. Постоје неки делови које треба да читате и када је пројектован само текст, али остатак времена би само слушали и гледали.
Како размишљаш о простору који ствараш за публику?
Надав Барне: Најважнија ствар о простору у овој представи је потпуно црнило. То је суштина ове позоришне инсталације - у потпуној црнини/тами можеш да одеш било где, јер попут празнине, оно није нигде. Са те тачке могу да почнем да градим светло, почињем да градим видео, музику јер нисмо нигде. На крају, када иде само песма „Моје тело је кавез“ Питера Габријела (My body is a cage, Piter Gabriel) седимо у потпуном мраку и не можемо ништа да видимо. Када гледам овај део представе не знам да ли су ми очи отворене или затворене, живе или мртве? То је простор - празнина и непостојање.
Али, у том непостојању ипак има и једног човек, шта је он?
Надав Барне: Дуг је био пут да то пронађем, пуно размишљања и тестирања. На крају, имамо извођача Паула (Palo Moura) и његова улога је улога човечанства - али не можеш да га видиш, не знаш да ли је тамо.
Тај тамни простор заиста постаје фантазмагоричан, јер све време некако потврђујемо како у представи нема људи, а онда осетимо присуство…
Надав Барне: Управо је то поента, није ми важан перформанс, овде није реч о томе шта се изводи. Желим да се публика осети несигурном - шта је стварно и шта ја замишљам да је реално. Да ли је неко тамо и постоји ли могућност да је неко тамо? У овом тренутку представе потпуно је сулудо да помислиш да је неко тамо… Наравно, под условом да не знаш унапред. Оно што осећам о овој представи је да људи о којима се прича више нису овде. Дерон (Deron Tavori) говори о своме оцу, Ора (Ora Meirson) прича о својој покојној мајци, а Еран (Eran Zur) о својим ужасним родитељима и они нису више овде. Сви они желе да превазиђу и да оду у друго сећање и да нешто ухвате и мислим да је ова представа у целости то осећање да нешто дохватиш, али не можеш. Не можеш га дохватити нити видети. Чак не можеш са сигурношћу да тврдиш да ли је тамо или није, па чак и не знаш да ли је крај или није. Дајем публици да седи у мраку два минута. Желим да публика осети - чекај, желим да га видим, где је он да се поклони, сигуран сам да је тамо, чујем га, осећам га, али, то није стварно. ПА'АМ је о томе шта је стварно а шта није, шта постоји, а шта више не постоји.
Можда је ово питање о коме смо могли да разговарамо на почетку, али, како си почео да се интересујеш за позориште и да ли би издвојио да је неко позориште посебно утицало на твој рад?
Надав Барне: Долазим из музике и ја не волим позориште, ако смем да будем искрен, не долазим из позоришта. Прво сам почео да пишем музику за позориште и онда сам упознао дизајнере светла и почео да им асистирам. Та сарадња се од тада наставила, али ја нисам позоришни тип. Пре пет година сам издао свој први музички албум. Не знамо будућност… И да ме је неко питао пре пет година да ли ћу направити позоришну представу, рекао бих му да је луд и да мрзим позориште… Мислим да је то исто, филмови, позориште, плес, то је исто, али различито тело, али иста радња за мене. За мене је исти процес - ако пишем песме за позориште или позоришну представу, све је то исто. Мој следећи пројекат ће бити исто у овим оквирима позоришта инсталације - без глумаца, само светло и звук.
Разговор водила Ружица Ања Тадић