Photo: Uri Rubinstein
Kada si počeo da pripremaš PA'AM pre dve godine, šta je bio materijal od koga si krenuo i kakva je bila saradnja sa dramaturškinjom?
Nadav Barne: Moj dramaturg je Lior Avizor (Lior Avizoor), vrlo talentovana izraelska dramaturškinja. Sa njom sam radio na ovom komadu i sve je počelo od moje ideje. Uobičajeno bih radio kao dizajner svetla i dizajner zvuka, ali ne za sebe, već za druge reditelje. Bilo je veoma lako, jer ja postavljam svetlo i pišem muziku svakodnevno i želeo sam da stvorim predstavu bez glumaca. Svakodnevno bih odlazio u pozorište i radio sa glumcima. Oni su ''glavno jelo''. Bio sam znatiželjan prema mogućnosti da radim bez glumaca i da se fokusiram samo na svetlo i zvuk, mrak (blackout), video i da pokušam nešto novo - kako je osetiti se kada sediš u pozorištu i vidiš predstavu bez ''glavnog jela''?
Stekla sam utisak da nismo ostali gladni, jer doneo si sve drugo i PA'AM ima puno slojeva i priču. Zapravo je veoma uzbudljivo što si uspeo da ispričaš priču i izboriš se da pozorište nisu samo glumci i da su nekada drugi medijumi ti koji imaju jednaku moć da stvore iskustvo. Šta je bilo prvo od čega si krenuo?
Nadav Barne: Počeo sam sa pričama. Prvo sam pričao sa svoja tri talentovana prijatelja, glumaca i muzičara iz Izraela. Počeo sam sa intervjuima i onda smo pričali satima. Razgovarali smo o životu i o smrti, sećanjima, roditeljima... Pitao sam ih za njihova prva sećanja. Zašto pamtiš baš ovo? Sa koje tačke života bi želeo da se vratiš nazad? Zašto bi želeo da se vratiš unazad? Mislim da je PA'AM o tome šta se dogodilo u prošlosti, o svim stvarima koje se neće više događati i koje ostaju u prošlosti. Za mene su glavna stvar priče i posle njih sam počeo da radim na svetlu, zvuku i videu, ali prva stvar za mene i veliko pitanje jesu priče i ljudi - njihovo sećanje.
U PA'AM-u prvi nastupa video i on počinje da se poigrava sa intuitivnim i podsvesnim, na koji način razmišljaš o podsvesnom?
Nadav Barne: Mislim da je u pozorištu uvek tako, sa filmovima i sa muzikom. I u dobrom filmu i dobroj plesnoj predstavi, autor treba da da mogućnost da ideš svojim putem i da poneseš stvari u sopstveni svet i probudiš svoja osećanja i mi samo stvaramo mogućnosti.
Da, ovo je predstava u kojoj pogled može da nam zaluta kao da gleda u proplanak intimnog iskustva. Ipak, ono što možda ometa taj proces recepcije na gostovanjima jeste taj fiksirani pogled za prevod kod strane publike, jer u jednom trenutku to postaje vladajuća direkcija za pogled i možda time gubimo jer smo izloženi tekstu, koji je samo prvi nivo koji treba da prođemo i da možda idemo dalje. Kakva su iskustva publike u Izraelu i da li ti se čini da je za publiku ovde moglo da bude teško da otkrije dublje slojeve?
Nadav Barne: PA'AM je naporan i nije uopšte jednostavan i ja ne pokušavam da olakšam život publici. Znam da je hard kor, svetla, muzika, video i to nije za svakoga. Mnogima to može da bude naporno i to je u redu. Verujem da ova predstava treba da bude takva, to su teške priče i znam da je teže pratiti na stranom jeziku. Ako razumete hebrejski, to olakšava, jer ne pokušavate da dosegnete značenje, samo sedite, slušate i to je sve. Postoje neki delovi koje treba da čitate i kada je projektovan samo tekst, ali ostatak vremena bi samo slušali i gledali.
Kako razmišljaš o prostoru koji stvaraš za publiku?
Nadav Barne: Najvažnija stvar o prostoru u ovoj predstavi je potpuno crnilo. To je suština ove pozorišne instalacije - u potpunoj crnini/tami možeš da odeš bilo gde, jer poput praznine, ono nije nigde. Sa te tačke mogu da počnem da gradim svetlo, počinjem da gradim video, muziku jer nismo nigde. Na kraju, kada ide samo pesma „Moje telo je kavez“ Pitera Gabrijela (My body is a cage, Piter Gabriel) sedimo u potpunom mraku i ne možemo ništa da vidimo. Kada gledam ovaj deo predstave ne znam da li su mi oči otvorene ili zatvorene, žive ili mrtve? To je prostor - praznina i nepostojanje.
Ali, u tom nepostojanju ipak ima i jednog čovek, šta je on?
Nadav Barne: Dug je bio put da to pronađem, puno razmišljanja i testiranja. Na kraju, imamo izvođača Paula (Palo Moura) i njegova uloga je uloga čovečanstva - ali ne možeš da ga vidiš, ne znaš da li je tamo.
Taj tamni prostor zaista postaje fantazmagoričan, jer sve vreme nekako potvrđujemo kako u predstavi nema ljudi, a onda osetimo prisustvo…
Nadav Barne: Upravo je to poenta, nije mi važan performans, ovde nije reč o tome šta se izvodi. Želim da se publika oseti nesigurnom - šta je stvarno i šta ja zamišljam da je realno. Da li je neko tamo i postoji li mogućnost da je neko tamo? U ovom trenutku predstave potpuno je suludo da pomisliš da je neko tamo… Naravno, pod uslovom da ne znaš unapred. Ono što osećam o ovoj predstavi je da ljudi o kojima se priča više nisu ovde. Deron (Deron Tavori) govori o svome ocu, Ora (Ora Meirson) priča o svojoj pokojnoj majci, a Eran (Eran Zur) o svojim užasnim roditeljima i oni nisu više ovde. Svi oni žele da prevaziđu i da odu u drugo sećanje i da nešto uhvate i mislim da je ova predstava u celosti to osećanje da nešto dohvatiš, ali ne možeš. Ne možeš ga dohvatiti niti videti. Čak ne možeš sa sigurnošću da tvrdiš da li je tamo ili nije, pa čak i ne znaš da li je kraj ili nije. Dajem publici da sedi u mraku dva minuta. Želim da publika oseti - čekaj, želim da ga vidim, gde je on da se pokloni, siguran sam da je tamo, čujem ga, osećam ga, ali, to nije stvarno. PA'AM je o tome šta je stvarno a šta nije, šta postoji, a šta više ne postoji.
Možda je ovo pitanje o kome smo mogli da razgovaramo na početku, ali, kako si počeo da se interesuješ za pozorište i da li bi izdvojio da je neko pozorište posebno uticalo na tvoj rad?
Nadav Barne: Dolazim iz muzike i ja ne volim pozorište, ako smem da budem iskren, ne dolazim iz pozorišta. Prvo sam počeo da pišem muziku za pozorište i onda sam upoznao dizajnere svetla i počeo da im asistiram. Ta saradnja se od tada nastavila, ali ja nisam pozorišni tip. Pre pet godina sam izdao svoj prvi muzički album. Ne znamo budućnost… I da me je neko pitao pre pet godina da li ću napraviti pozorišnu predstavu, rekao bih mu da je lud i da mrzim pozorište… Mislim da je to isto, filmovi, pozorište, ples, to je isto, ali različito telo, ali ista radnja za mene. Za mene je isti proces - ako pišem pesme za pozorište ili pozorišnu predstavu, sve je to isto. Moj sledeći projekat će biti isto u ovim okvirima pozorišta instalacije - bez glumaca, samo svetlo i zvuk.
Razgovor vodila Ružica Anja Tadić