Одило. Затамњење. Ораторијум. представа која је на овогодишњем Битефу гостовала ван такмичарског програма, а у функцији пролога фестивала, тематски се бави нацизмом. Њен фокус, ипак, није усмерен толико на проблематизовање ужасавајућих последица такве идеологије по човечанство - тај моменат у овој представи као да има аксиоматски статус - већ се акценат помера на узроке нацизма, појединце гласноговорнике и колектив који пристаје да буде спроводитељ њихових идеја. Поигравајући се са документарним биографским материјалом Одила Глобочника, редитељ Драган Живадинов се одриче могућности конструисања класичног драмског сукоба, наместо чега гради линеаран наратив генезе нацизма кроз лик Глобочника и његових присталица. Народ проговара хорски, једногласно, наглашавајући да он преузима и репродукује „Одилове униформне речи“. Описује се стање хаоса и економске кризе најексплицитније изражене кроз одсуство послова које преузимају инфериорни и дивљи „Србославци“, као и недостатак ресурса акумулираних од стране Јевреја, „првака материјализма“. Друштвени антагонизам, класна борба и друге тензије инхерентне су капитализму јер модернизација и индустријализација значе дестабилизацију постојећих односа и тиме подразумевају социјалне конфликте. Проблем такве нестабилности Одилове пароле решавају конструисањем идеолошког наратива о томе како је друштво доспело у кризу - не као резултат друштвених тенизја изазваних капитализмом, већ као последица присуства страног фактора. Узвикује се како је само један Јевреј превише, за чим следи идеја да се регулисање кризе не може препустити страстима, већ да ствари треба уредити темељно и систематски, у чему се препознаје најава первертираног и ужасаног система холокауста.
Сценографија (Дуња Зупанчич) донекле представља један од оних гломазних подијума са којих се масама обраћао врх Националсоцијалистичке немачке радничке партије, али тој монументалној естетици придате су јарке, шљаштеће црвене боје карактеристичне за сценске наступе евровизијских учесника. Дакле, додат је један савремени детаљ популарне културе којим се оживљава и актуеллизује нацистичка естетика са сврхом да се упозори на могућност метаморфозирања спољашњих карактеристика идеологије фашизма и његовог поновног појављивања у савременијем руху који може заварати неопрезно око. По тако уређеном простору крећу се читаве групе војника и официра у нацистичким униформама који скандирају Одилове нацистичке пароле док сваком репликом и сваким покретом одају утисак да је у питању добро уигран и пуно пута понављани перформанс - последица идеолошког инжењеринга којем су били подвргавани. Аутори Петер Млакар и Драган Живадинов преиспитују одговорност и кривицу тих људи. Народне масе аутори на самом почетку представе поистовећују са хором грчке трагедије, а Одила са првим глумцем који из тог хорског колеткива иступа да саопшти оно што они сами већ мисле због чега га присвајају као свог гласноговорника. Читавој фашистичкој доктринацији тиме се приписује карактер ритуалног процеса за који је карактеристичан маничан занос учесника, а тиме и одсуство рационалног резоновања па се остатку радње у читавој представи утискује снажна доза безумља.
Даљи наратив спроводи се кроз фрагментарну структуру биографских детаља Глобочниковог живота. Један од упечатљивих момената је тренутак када кроз игру са глобусима, који у овој представи замењују симбол свастике, Одило и Хитлер као необавезно планирају холокауст. Када хронологија достигне период пред крај Другог светског рата, читав ансамбл скида обележја нацизма и једногласно, као што је подржао Одила, сада га се одриче. Реплика народних маса с почетка представе да су га присвојили као свог гласноговорника понавља се у другачијем облику. Колектив сада тврди како га је присвојио само зато да би га растргао, што уводи моменат заносног ритуалног комадања жртве какво несвесно спроводе Баханткиње у Еурипидовој истоименој трагедији. Из тога произилази да су кривица и одговорност људи који су подржали нацизам доведени у питање. С једне стране они експлицитно присвајају Одила, са друге стране тој оданости и привржености Глобочниковим идејама приписује се моменат несвесног, заведеног. Аутори се међутим, не двоуме јер ствар разрешавају поигравањем са конвенцијом аплауза на крају представе. Велики ансамбл који је представљао хор на крају не излази на поклон јер га нико од њих не заслужује јер их чак ни заведеност не ослобађа ни кривице ни одговорности.
Постављањем овакве представе данас сугерише се на сличан систем пропаганде и резоновања када је у питању пораст десног популизма и његов однос према новој економској, али и избегличкој кризи. Проблеми савремене Европе указују се у великој мери еквивалентним онима из тридесетих година 20. века; застрашујуће је то што се сличност препознаје у реторици којом се тежи решавању тензија. Редитељ ни на који начин није морао да осавремени контекст и време у ком се одвија радња представе. Економска криза, незапосленост, криза идентитета услед сусрета различитих култура само су неке од очигледних паралела. Живадинов на тај начин приказом документарне, историјске грађе, заправо критикује тренутно стање Европе и позива на опрез. У контексту фестивала са насловом Свет без људи, тај апел за будним стањем и опрезом може се прочитати као упозорење на то да ће се, ако се фашизму на време не супротставимо, по прологу епилог познати.
Андреј Чањи
