У одредницу “инсталације” могу се, више или мање тачно, уклопити три представе: Вечна Русија Марине Давидове и Вере Мартинове, Заоставштина: комади без људи фамозних Римини протокола, и, донекле условно, мултимедијални рад израелског младог уметника Надава Барнее, Па’ам.
Више од одређења “инсталација”, ова три дела обједињује то што су, од остатка главног програма, поприлично апартна, свака на свој начин: две од њих су пре свега просторне поставке (Вечна Русија и Заоставштина), а трећа нема живог човека на сцени. Све три, на један или други начин, говоре о — смрти и одумирању. Одумирању људи, одумирању идеала, али и памћења тих људи, идеала и прошлости као такве.
Вечна Русија
Пре него што је Вечна Русија постала инсталација немачког позоришта Hebel am Ufer, руски сликар, Илија Глазунов, крајем прошлог века осликао је своју “вечну Русију”; његова истоимена слика тематски је посвећена хиљадугодишњици покрштавања Руса. Композиционо је јасна; кроз историју недаћа, историја Русије и православља преживљава до данашњег доба, а у облику литије која иде напред, “ка посматрачу”. Његова слика, дакле, поздравља и овековечава ту чињеницу.
Вечна Русија Марине Давидове и Вере Мартинове није никако тако оптимистична, премда је такође посвећена јубилеју: стогодишњици Октобарске револуције. Слично Глазуновљевој слици, ова инсталација има јасан просторно-временски концепт; али, за разлику од свог претходника, показује гњилост државних система, проблематизујући и релативизујући могућност промене једног устаљеног друштвеног система.
Шетњом кроз кружни систем соба гледаоци — или већ, spect-actors — имаће прилику да се прошетају кроз неколике сегменте историје Русије, од царског доба па све до данашњице. Испоставиће се да је историја кружна и да је, ипак, систем непроменљив, те да је неважно како се он зове — царски, социјалистички или демократскорепублички, то је све, суштински, једно исто. Руска историја отеловљена је као сукцесија пропалих револуција; мора се признати, таква историја је трагична и сама по себи заслужује да буде “насловни јунак” једног оваквог дела.
Након овог уметничког паркура, могло би се поставити много питања; од тога да ли се револуцијом ишта постиже, до за ову поставку, можда, суштинског питања: да ли је Русија икада — бар на један дан — постала утопија какву су сви њени борци желели?
А, кад смо код историје пропалих револуција, подсећа ли вас то на још нечију историју?
Заоставштина, комади без људи
Наредни просторни наратив потписују Штефан Кеги и Доминик Ибер, у швајцарском позоришту Види. Овога пута, spect-actors посетиће осам соба које су нека врста последњег аутопортрета. У периоду од две године, Кеги и Ибер посећивали су места са којих људи бесповратно одлазе; са њима су радили и од њих тражили да осмисле собу која би била њихова заоставштина. Од преко две стотине различитих сведочења, одабрали су осам.
Осморо људи који су, у времену када се све више одлаже спозања последњег тренутка, одлучили да том тренутку изађу у сусрет.
Заоставштина јесте једна врста документаристичког дела; она је, међутим, специфично документаристичка: на један врло танан и опипљив начин. Сви предмети у собама су предмети тих људи који су сада, можда, већ давно нестали; предмети који су они сматрали личнима и које су свакодневно користили; ти ”предмети” не морају никако бити чисто материјалне природе. То могу бити њихови снови. И, иако умиру, свако од њих изјављује понешто о животу; присутни су гласом, и присутни су траговима које су за собом оставили. У том материјалном оквиру, они лебде негде између одсуства и присуства.
Поред тога што понире у дубока, чак суштинска питања — као да то није довољно! — ова поставка је невероватно слојевита. Поставиће многа питања која се тичу социјалних и културолошких питања, обрађујући најразличитије националне припадности и најразличитија политичка уверења оних који нестају.
А у пролазу, небо. На сваких неколико минута, севне муња. Сваких неколико минута, још је једног човека нестало. А тих смо заоставштина лишени.
Па’ам
pa’am — транслитерација хебрејске речи פעם која има значење време, или једном; или, у овој конотацији, једном давно.
Млади мултимедијални уметник Надав Барнеа поставио је на сцену, помоћу осам монитора, један читав мозаик сећања и осећаја. Кроз једну апстрактну форму, ређаће се мешавина чињеница, мисли, носталгије и кривице, а које све повезују контемплације о губитку ближњих, и о смрти као таквој.
Иако није реч просторној инсталацији par exellance, ово дело јесте апартно; на сцени, човек својим телом није присутан. Едвард Гордон Крејг би вероватно рекао — и боље! Можда би и био у праву; јер, због одсуства тела, апстракција постаје потпуна, а наше домаштавање готово безгранично. Тако ће личне исповести троје људи, глумице Оре Меирсон, музичара Ерана Зура и глумца Орана Тавори, добити потпуно нову, личну димензију. Публика ће њихова сећања упаривати са својима, и тако добити једно невероватно позоришно искуство (које позоришни критичари најчешће поистовећују са трипом?).
Светла, музика, па и тишина, дају овој поставци увек нове димензије. И, као што је то био случај и са Заоставштином, Барнеа се не ограничава само на лични доживљај, већ је његова поставка и један важан социјални коментар и рефлексија на друштво као такво, на заборављање, а онда и на личну и колективну одговорност, осврћући се на највећу катастрофу човечанства — Холокауст.
Три инсталације које се, свака на свој начин, баве смрћу, сећањем и друштвом, сликају тако читаву лепезу различитих поимања ових појмова; три инсталације које, када се посматрају у целини, дају једно, заиста несвакидашње, позоришно искуство. Оне је апартне (мало чудно и мало необично), али и поседују невероватну дубину и простор за личну надградњу и домаштавање. Колико год ће одуство људи у овим инсталацијама бити приметно, ипак ће то бити људи, spect-actors, који ће у свом доживљају, склопити пуне и колоритне слике сећања.
Ивона Јањић