Фотографија из представе Реквијем за Л.
Шта музика, у најопштијем смислу, представља као најсавршенији облик уметности? Шта доноси цивилизацији, шта од ње, од нас, изискује? Како корелира с човеком, како са уметником?
Ако шире говоримо о уметничким укрштањима, а уже о музичком позоришту и његовим родовима и подврстама, у главном, али понегде и пратећим програмима 52. Битефа као целина уочавају се управо линије разних облика музичког позоришта односно значајна позиција музике у представама.
Овом приликом, посебно обраћамо пажњу на представе главног програма и тим поводом представљамо Мали музички речник овогодишњег издања фестивала, опскрбљен информацијама из каталога и интернет извора.
Мјузикл
- БОЛИВУД
Народно позориште у Београду | 15. сеп. | 20:00
Мјузикл је жанр у филмској и позоришној уметности настао почетком XX века из потребе за забавом позоришне публике. Тематика мјузикла може бити прича из свакодневног живота или прерађено књижевно дело. Либрета мјузикла најчешће су заснована на вредним литерарним остварењима — књижевном тексту позоришних комада или романа, а музичке тачке носе обележја америчке забавне и џез музике. Балет је саставни део драмске радње, па је и улога кореографа истакнута у реализацији појединих музичких комедија. Најпознатији мјузикли су Коса, Пољуби ме, Кејт, Цигани лете у небо, Виолиниста на крову, Неки то воле вруће, Јадници, Чикаго, Светлости позорнице... Драмска радња исказује се говором и глумом, али најефектнији елементи овог жанра ипак су певање и плес.
Мјузикл Боливуд Народног позоришта из Београда, по тексту и у режији драмске списатељице и перформерке Маје Пелевић, изабран је за главни програм Битефа превасходно због тога што представља иновативан, другачији облик „политичког позоришта" од оног на који смо у Србији навикли последњих година. У наизглед лакој, необавезној, комички беспризорној форми „треш мјузикла", који се изузетно паметно поиграва иконографијом кича, нижу се врло надреални а, заправо, сасвим реалистички призори српске транзицијске стварности. Они су типични и за друга, економски, политички и етички разорена друштва Источне Европе: опустошене социјалистичке фабрике, шпекулације иностраних инвеститора, ксенофобија, понижавајући положај „радника у култури", али и њихов мањак класне и сваке друге свести. Ови се проблеми, без икаквог моралисања и паметовања, мапирају у причи о великој боливудској продуцентској кући која долази у мали источноевропски град на граници, испуњен етничким тензијама, укључујући и оне које су последица присуства избеглица које ту чекају на улазак у ЕУ, и жели да откупи и претвори у свој студио једну фабрику из социјалистичког периода коју данас, будући да је ван функције, користи локално позориште, а чији глумци у овом нестварном инвестиционом пројекту виде јединствену шансу за почетак међународне филмске каријере.
Ораторијум
- ОДИЛО. ЗАТАМЊЕЊЕ. ОРАТОРИЈУМ.
Сава Центар | 13. сеп. | 17:00 и 20:00
Ораторијум (црквени лат. oratorium, простор за молитву, од лат. ораре, молити се) је име за наративно-драмску музичку форму коју изводи више соло гласова, праћених хором и оркестром. Обично су имали религијски сиже и поруку, дакле бавили се углавном духовним темама, али касније се чак и у све већем броју јављају световни ораторијуми. Типично трајање ораторијума је 40-50 минута, а текст има 350-450 стихова. Највећу популарност доживели су у Италији 17. века. Касније су се појавили ораторијуми са световним темама (Монтеверди, Хендл). Ораторијуми се изводе у концертној форми. Радња се публици представља текстом и музиком.
Драган Живадинов, једна од најважнијих фигура словеначке уметничке сцене осамдесетих година 20. века, нагло је и неочекивано прекинуо своје вишедеценијске, радикалне експерименте с пројектима у бестежинском стању или са „инкапсулирањем" уметничког опуса својих преминулих глумаца у сателите, који ће бити лансирани у космос, и најчвршће могуће атерирао на земљу. То је учинио зато што је снажно осетио и недвосмислено закључио да се у данашњем свету намеће једна једина релевантна тема: повампирење нацизма (или како год да еуфемистички преименујемо актуелне појаве десног популизма и екстремизма, ксенофобије, нелибералних демократија). Тако је настала представа Одило. Затамњење. Ораторијум., која упозорава на дотичне појаве указивањем на њихове претече (или аналогије) из прошлости, конкретно на лик Одила Глобочника: Словенца који је био један од људи од највећег Хитлеровог поверења, а којег се данас у Словенији нико не сећа. Путем спектакуларног ритуала, који је уверљива реконструкција нацистичких митинга из тридесетих година прошлог века, али уједно и стилизовано и иронично поигравање том иконографијом у духу покрета Неуе Слоњенисцхе Кунст из осамдесетих, Живадинов врши идеолошки недвосмислени егзорцизам: темељно нас чисти од духа Глобочника, како он данас не би оживео. С обзиром на то двоструко указивање на прошлост - како на доба нацизма, тако и на уметнички покрет НСК, који је и део историје Битефа - овај се пројекат показао као идеалан за Пролог фестивала.
Реквијем
- РЕКВИЈЕМ ЗА Л.
Сава центар | 22. сеп. | 20:00
Реквијем или реквијемска миса (лат. Мissа pro defunctis — миса за преминуле) је литургијска служба у католичкој цркви, у част преминулог и његове душе. Сматра се за почасну сахрану појединца или групе. Поред католицизма, реквијем као служба је заступљен у англиканизму и лутеранству. Реквијем је сличан служби опела у православној цркви и гркокатоличким црквама. Реч реквијем је латинског порекла и спомиње се у литургијским записима (лат. Requiem aeternam dona eis, Domine — „Подарим им вечни живот, Господе.“). Реквијем је био и веома популаран вид музичког комада. Обично је започињао драматично и једногласно, а већина текстова преузета из литургијских записа. Најпознатији композитори ове врсте комада били су Волфганг Амадеус Моцарт и Ђузепе Верди.
Битеф ће свечано бити затворен у Сава Центру музичком представом Реквијем за Л., која је почетком 2018. имала светску премијеру, а од тада је гостовала, с великим успехом, на неколико великих међународних фестивала. У основи представе, иза које стоји неколико угледних европских копродуцената, а изводи је позната белгијска компанија ле бале се д ла бе, налази се музичка партитура Фабриција Касола, која инвентивно спаја Моцартов Реквијем, афричку музику и још неке музичке традиције. На ову музику је Ален Плател, један од водећих светских кореографа, компоновао сценску партитуру, један истовремено минималистички и монументални погребни ритуал који спаја различите традиције, али га изводи ансамбл састављен скоро само од Африканаца. Чини се да је обред посвећен непознатој белој жени, чији се последњи сати живота прате преко видео-рада у позадини. Иако је реч о интимној, нежној и дирљивој причи о умирању, представа Реквијем за Л. поприма, будући да је намерно одређена да затвори фестивал, политичко значење: у контексту 52. Битефа она постаје „црно опело" за „бели свет", чији ћемо распад, узрокован новим десничарским покретима, ауторитарним режимима, угрожавањем демократских вредности и људских права, пратити у представама које ће на програму бити пре ње.
Свита
- СВИТА БР. 3 'ЕВРОПА'
Југословенско драмско позориште | 13. и 14. сеп. | 20:00
Барокна свита је циклична композиција која има три или више ставова. Поједини ставови свите кратки су и једноставне грађе, а потичу од стилизованих игара. Унутрашња повезаност ставова није чврста као код сонатног циклуса. Сама реч је француска (свита - след, низ), али је свита прави космополитски облик. Њене игре воде порекло из Италије (павана, по Падови, и салтарело или гаљарда), Француске (куранта), Шпаније (сарабанда) и Енглеске (жига). Игре могу бити полифоно обрађене, тако да сасвим губе свој првобитни, играчки карактер: то је карактеристично за алеманду и жигу. Ставови свите су контрастног карактера - наизменично се смењују брзи и лагани, полифони и хомофони и слично. Јединство облика постиже се тако што су сви ставови писани у истом тоналитету, а понекад се кроз различите игре примењују исти музички мотив. Барокна свита назива се партита, а дела писана за веће инструменталне саставе и увертира.
После великог успеха оствареног на 50. Битефу - специјалне награде жирија и награде публике, француски редитељ Жорис Лакост поново је на нашем фестивалу, и то на његовом отварању. После Свите бр. 2 сад је на реду, логично, Свита бр. 3, која има и додатну одредницу - Европа. Управо та одредница прецизно одређује тему ове веома оригиналне музичке представе: пресек стања у свим земљама-чланицама Европске уније, када је реч управо о поштовању „европских вредности". Као и ранији пројекти Жориса Лакоста из овог циклуса, и Свита бр. 3 ‘Европа’ заснива се на његовом истраживачком пројекту Енциклопедија речи, он-лине архиви безбројних, сасвим разноврсних аудио-записа, у распону од политичких говора до случајних разговора на улици. Композиција ове свите врло је једноставна, строга и транспарентна, готово класицистичка: на сцени се налазе само концертни клавир, пијаниста и двоје певача који изводе један, у основи, статични музички реситал састављен од 28 нумера, који се с временом кореографски разиграва, усложњава и онеобичава. Свака од нумера овог реситала своди се на по један аудио-запис из сваке земље Европске уније, пева се на језику те земље, док тематски изоштрава - без обзира да ли је у питању говор у парламенту или аматерски YоуТубе рад - неку од озбиљних опасности с којима се данас суочава европски пројекат: десни популизам, ксенофобија, нетрпељивост према Јеврејима и избеглицама из муслиманских земаља, ауторитарне власти, капитализам у најсировијем виду... Врло духовита, лишена моралисања, патетике и идеолошког доцирања, Свита бр. 3 ‘Европа’ је паметна, рационална и рафинирана дијагноза скретања европских друштава удесно и, као таква, она, на самом почетку, јасно поставља тематску линију 52. Битефа.
Добродошли на „Свет без људи“, али и у свет музичког позоришта.
Ђорђе Живадиновић Гргур
