Insceniranje odsustva, Irena Kukrić, 2016, foto Julian Hespenheide
Kada govorimo o odsustvu i apsurdu, neminovno dolazimo do Beketa. Kroz većinu svojih drama kao što su Čekajući Godoa, Srećni dani ili Krapova poslednja traka, Beket se intenzivno bavi ovim temama. On koristi jezik da predstavi osećanje odsustva, čekanja ili očekivanja. Na sličan način, bez teksta, možemo da pokušamo da evociramo iste ideje putem scenografije, svetla ili zvuka.
Insceniranje odsustva je osmominutna predstava sačinjena od zavesa i svetla koje pokreću motori. Predstava sa zavesama se ne oslanja na linearnu priču precizno utemeljenu u pozorišnom tekstu. Ne nosi jasnu poruku koju bi iščitali ili protumačili na određen način. Sličnija je muzici ili plesu, jer pokreti zavese, različiti materijali i mehanika same konstrukcije koja izgleda kao da „oživljava“ zavese istražuju međuprostore. Ona omogućava da svako doživi autentično iskustvo.
Iako je čitav rad Insceniranje odsustva automatski i mehaničan, on za cilj ima da se bavi prisutnim odsustvom kroz melanholiju, fantaziju ili asocijacije, nalazeći u njima neku vrstu ispunjenja nasuprot mehaničkom ponavljanju i ispraznosti. Predstava istražuje intimno i ljudsko kroz mehaničko i ne-ljudsko. Kako se zavese otvaraju i zatvaraju, jedna za drugom, prestajemo da očekujemo da će se nešto posebno desiti iza njih. Ipak, kako se pokret razlikuje od jedne do druge, i čujemo određenu melodiju ili snimljen glas, javlja se radoznalost. Čak i kada se poslednja zavesa otvori, ona čije razotkrivanje najviše intrigira - crvena plišana zavesa, i ne nađemo ništa iza nje, prošli smo kroz određeni misaoni i emotivni proces. Ovo se takođe može primetiti u našem kretanju kroz vreme, razdoblje za razdobljem, dan za danom, događaj za događajem.
Bez ljudi koji bi pokretali zavese ili čoveka koji glumi na sceni, pronalazimo distancu koja omogućava publici da doživi drugačiju predstavu, više nalik muzici, filmu ili koreografiji. Publici preostaje da tumači slike, delove, pokrete i zvuke. U interpretaciji na tom nivou se ogleda vrednost same predstave.
Isto se odnosi i na petominutnu predstavu Srećni dani ili Insceniranje Beketa uz pomoć 11 motora, inspirisanu Beketovom dramom Srećni dani, koja se bavi dosadom i repeticijom u okviru svakodnevnih rituala. Glavni likovi Beketove drame su Vini i Vili, bračni par. Oni su konstantno prisutni na sceni koja je prekrivena peskom nalik plaži po neizdrživoj vrućini. Vini je zakopana do pojasa u pesku, a Vili letargično sedi u iskopanoj rupi odakle bi mogao da se pomeri, ali se to ni u jednom momentu ne desi. Početak i kraj dana su označeni zvukom zvona. Vini se budi i redom odrađuje dnevne rituale uz pomoć predmeta koji se nalaze u torbi pored nje, neprestano entuzijastična, uprkos svom očajnom stanju, dok Vili povremeno čita naslove iz novina. U Srećni dani ili Insceniranje Beketa uz pomoć 11 motora umesto likova Vini i Vili objekti odnosno rekvizita preuzima prevlast na sceni. Objekti rituala koje u drami izvode dva lika, postaju sami izvođači. U inscenaciji sa motorima, objekti se pokreću u harmoničnom redu ili dolaze do haotičnog, naizgled nekontrolisanog kretanja. Tako se četkice za zube mole, noževi ubijaju vreme, kišobran se otvara i zatvara. Apsurd samo ističe dualitet očaja i humora svakodnevice.
Kakav god se napredak desio u okviru savremene umetnosti, filma, performansa ili pozorišta, iznenađujuće je da granice ovih oblasti stvaralaštva uglavnom ostaju netaknute. Moja praksa i radovi, kao što su Insceniranje odsustva i Insceniranje Beketa sa 11 motora, još jedan su pokušaj da te granice izblede. Često se postavlja pitanje da li su ovi radovi performansi, predstave ili instalacije. Radi se o sivoj zoni gde je doživljaj publike najbitniji. Kojoj kategoriji pripadaju nije značajno i možda treba tek da se definiše. Ovi radovi mogu da se nađu u galerijskom prostoru, mogu biti postavljeni na sceni ili izloženi u eksterijeru (Insceniranje prirode). U zavisnosti od prostora se mogu doživeti drugačije, ali i od subjekta koji prima informaciju. Publika vizuelnih ili izvođačkih umetnosti ima sklonost da na različit način vidi i tumači delo, što je još jedan razlog za to mesto „između“ i nedefinisan status. Na publici je da prihvati ono sa čim može da se poveže. Za dragoceno iskustvo, publika je donekle odgovorna. Uspeh tumačenja estetskog iskustva zavisi od naše sposobnosti da prihvatimo ono sto je pojavno kao stvarno.
Irena Kukrić
