Инсценирање одсуства, Ирена Кукрић, 2016, фото Julian Hespenheide
Када говоримо о одсуству и апсурду, неминовно долазимо до Бекета. Кроз већину својих драма као што су Чекајући Годоа, Срећни дани или Крапова последња трака, Бекет се интензивно бави овим темама. Он користи језик да представи осећање одсуства, чекања или очекивања. На сличан начин, без текста, можемо да покушамо да евоцирамо исте идеје путем сценографије, светла или звука.
Инсценирање одсуства је осмоминутна представа сачињена од завеса и светла које покрећу мотори. Представа са завесама се не ослања на линеарну причу прецизно утемељену у позоришном тексту. Не носи јасну поруку коју би ишчитали или протумачили на одређен начин. Сличнија је музици или плесу, јер покрети завесе, различити материјали и механика саме конструкције која изгледа као да „оживљава“ завесе истражују међупросторе. Она омогућава да свако доживи аутентично искуство.
Иако је читав рад Инсценирање одсуства аутоматски и механичан, он за циљ има да се бави присутним одсуством кроз меланхолију, фантазију или асоцијације, налазећи у њима неку врсту испуњења насупрот механичком понављању и испразности. Представа истражује интимно и људско кроз механичко и не-људско. Како се завесе отварају и затварају, једна за другом, престајемо да очекујемо да ће се нешто посебно десити иза њих. Ипак, како се покрет разликује од једне до друге, и чујемо одређену мелодију или снимљен глас, јавља се радозналост. Чак и када се последња завеса отвори, она чије разоткривање највише интригира - црвена плишана завеса, и не нађемо ништа иза ње, прошли смо кроз одређени мисаони и емотивни процес. Ово се такође може приметити у нашем кретању кроз време, раздобље за раздобљем, дан за даном, догађај за догађајем.
Без људи који би покретали завесе или човека који глуми на сцени, проналазимо дистанцу која омогућава публици да доживи другачију представу, више налик музици, филму или кореографији. Публици преостаје да тумачи слике, делове, покрете и звуке. У интерпретацији на том нивоу се огледа вредност саме представе.
Исто се односи и на петоминутну представу Срећни дани или Инсценирање Бекета уз помоћ 11 мотора, инспирисану Бекетовом драмом Срећни дани, која се бави досадом и репетицијом у оквиру свакодневних ритуала. Главни ликови Бекетове драме су Вини и Вили, брачни пар. Они су константно присутни на сцени која је прекривена песком налик плажи по неиздрживој врућини. Вини је закопана до појаса у песку, а Вили летаргично седи у ископаној рупи одакле би могао да се помери, али се то ни у једном моменту не деси. Почетак и крај дана су означени звуком звона. Вини се буди и редом одрађује дневне ритуале уз помоћ предмета који се налазе у торби поред ње, непрестано ентузијастична, упркос свом очајном стању, док Вили повремено чита наслове из новина. У Срећни дани или Инсценирање Бекета уз помоћ 11 мотора уместо ликова Вини и Вили објекти односно реквизита преузима превласт на сцени. Објекти ритуала које у драми изводе два лика, постају сами извођачи. У инсценацији са моторима, објекти се покрећу у хармоничном реду или долазе до хаотичног, наизглед неконтролисаног кретања. Тако се четкице за зубе моле, ножеви убијају време, кишобран се отвара и затвара. Апсурд само истиче дуалитет очаја и хумора свакодневице.
Какав год се напредак десио у оквиру савремене уметности, филма, перформанса или позоришта, изненађујуће је да границе ових области стваралаштва углавном остају нетакнуте. Моја пракса и радови, као што су Инсценирање одсуства и Инсценирање Бекета са 11 мотора, још један су покушај да те границе избледе. Често се поставља питање да ли су ови радови перформанси, представе или инсталације. Ради се о сивој зони где је доживљај публике најбитнији. Којој категорији припадају није значајно и можда треба тек да се дефинише. Ови радови могу да се нађу у галеријском простору, могу бити постављени на сцени или изложени у екстеријеру (Инсценирање природе). У зависности од простора се могу доживети другачије, али и од субјекта који прима информацију. Публика визуелних или извођачких уметности има склоност да на различит начин види и тумачи дело, што је још један разлог за то место „између“ и недефинисан статус. На публици је да прихвати оно са чим може да се повеже. За драгоцено искуство, публика је донекле одговорна. Успех тумачења естетског искуства зависи од наше способности да прихватимо оно сто је појавно као стварно.
Ирена Кукрић
