Амерички критичар Мајкл Фрид објавио је 1967. године есеј „Уметност и објектност“ у којем је, истичући разлику између модернизма и минималне уметности, користио термине „презентност“ и „театралност“, као одлике првог појма, односно другог. Не упуштајући се у тумачење ове дистинкције, констатујемо да је појам „театралност“ - који код Фрида упућује на артифицијелну конструкцију, извештаченост и „позирање“ - тиме уведен у дискурс историје уметности као негативна ознака за уметност која нарушава онтологију модернистичког дела и систем вредности које отеловљује. Разумљиво је што Фрид, као припадник формалистичке школе мишљења, у потпуности занемарује промену уметничке парадигме коју шездесетих година доносе неоавангардни покрети у којима је потпуно другачији тип „театралности“ постао једним од најважнијих инструмената пробијања граница модернистичке аутономије уметности. Хепенинг, флуксус, перформанс, боди арт, инсталације, енвајронменти и различите интермедијалне форме израза довеле су, као никада раније у повести, до узајамног приближавања театра и визуелне уметности. Ова приближавања, која обухватају и друге дисциплине (музику, књижевност, филм, плес), дугујемо „перформативном окрету“, под којим се подразумева пребацивање акцента с представе или изложбе на метакатегорију догађаја, која доводи у питање установљене параметре (контекст појављивања, средства продукције, начин рецепције) на основу којих се дело сврстава у одређену дисциплину.

Овом тренду прикључио се и Битеф, у чијим ће пратећим програмима од 1968. до 1972. значајно место заузимати „ликовни Битеф“, који је реализовала Галерија 212, на челу с кустоскињом Биљаном Томић. Не само да је фестивал ажурно регистровао парадигматске промене тога времена већ је први пут у Југославији отворио могућност „блиског сусрета“ театра и визуелне уметности - конкретно, „нових позоришних тенденција“ и „нове уметничке праксе“ - који је, нажалост, застао на нивоу приказивања флуидности њихових граница, без одговарајуће критичко-теоријске елаборације. Почетна премиса разматрања актуелних сусретања нису само промене које су се одиграле перформативним окретом шездесетих година већ и одсуство теоријског промишљања последица тог окрета, које пратимо све до данас. Оне се и у театрологији и у теорији уметности, упркос интердисциплинарним оријентацијама обе науке, веома ретко истражују, док сама пракса познаје само изоловане случајеве артикулисаног промишљања театарског у визуелној уметности обрнуто. Три позоришне инсталације које затварају овогодишњи Битеф повод су да се ова тема покрене с мртве тачке и отвори дискусија, не више о границама за које је извесно да су прекорачене већ о праговима прелаза или међупросторима театра и визуелне уметности.

Дејан Сретеновић

 

На Трибини учествују: Доминик Ибер, сценограф и редитељ (Римини протокол); Марина Давидова, позоришна критичарка, историчарка и продуценткиња (Виши научни сарадник на Институту за уметничке студије у Москви); др Јелена Весић, независна истраживачица, кустоскиња, историчарка уметности и списатељица која живи у Београду и делује интернационално; др Ана Вујановић, независна културна радница - теоретичарка извођачких уметности и културе и драматуршкиња која живи и ради између Берлина, Амстердама и Београда.

Модератор Трибине: др Дејан Сретеновић, историчар и теоретичар уметности (кустос Музеј савремене уметности у Београду)

Фотографија: Самуел Рубио