Аутори: Слободан Машић и Савета Машић

Аутори: Слободан Машић и Савета Машић

Оснивачи, уметнички директори и селектори БИТЕФА су били Мира Траиловић (22.01.1924, Краљево - 07.08.1989, Београд) и Јован Ћирилов (30.08.1931, Кикинда - 16.11.2014, Београд). Од 2006. до 2016. године селекторка БИТЕФА је и Ања Суша, позоришна редитељка, а од 2015. године уметнички директор фестивала је Иван Меденица, професор Факултета драмских уметности у Београду и позоришни критичар.

Вођен изузетним културним радницима, БИТЕФ од оснивања подржава и значајно учествује у промоцији нових/актуелно произведених светских уметничких, културолошких тенденција и ултимативних театарских вредности. Гледаоцу, индиректном аналитичару и уживаоцу открива најсавременије домете сценских уметности у свету, како кроз експерименталне тако и традиционалне форме. Скоро пола века гради наше интелектуалне везе са светом и обратно. Залажући се увек за нове и отворене културолошке просторе, остварује изванредне контакте, руши фиксиране уметничке хијерархије, подстиче развој српске сцене извођачких уметности и доприноси њеној потпунијој афирмацији у ширем контексту. Ангажован је у пољу формирања домаће позоришне критике и у борби са провинцијалним духом и духовном празнином. БИТЕФ представља епохалну антитрадиционалну појаву нулте категорије у манифестацијама југословенске и светске културе.

Фестивал, чији је дугогодишњи поднаслов Нове позоришне тенденције, јесте скуп вредности, односно уметнички пројекат који не саопштава коначне истине о театру и не приказује, већ отвара и проблематизује нека од најосетљивијих питања савремене јавне сфере која се производе, појављују или прикривају у посебним световима разлика и раскола у уметности.

Превазилазећи модернистичке догме, медијске границе и дисциплине, тежи ка проучавању, анализи, новим читањима и помацима у уметничким извођењима, најразличитијим облицима представљачких структура и механизмима приповедања - од прозног наратива, односно драмског текста у дословном смислу где књижевни текст претходи театарском догађају, до деконструкције његове аутономије и интердисциплинарне примене у осталим системима комуникације (плесно, музичко, пиктурално, видео, поетско, филмско, техно, телесно, сајбер итд. ,,приповедање’’). Бавећи се не само производњом, произведеним делом или интерпретацијом чина извођења, већ и њиховим друштвеним, политичким и културним контекстима и консеквенцама, динамично, продуктивно и експлицитно негује моћ упитаности, критике, негације и раскида. Упркос политичким и културним баријерама, БИТЕФ мапира, критички реагује на нове друштвене изазове и проблеме, отвара социјално-политичка питања, активно преиспитује сопствене и уметничке и театарске стратегије уопште, као и начине њихових и произвођења нових позоришних реалности.

Његове су границе, истовремено пропустљиве и меке и веома конфронтиране и напете. То је фестивал динамичног, оштрог, продорног, веома обухватног тематског фокуса чији су изазови и чворишта: савремена поимања позоришних, извођачких и визуелних уметности, истраживање њихових оријентација, афирмација другачијих театарских простора и мизансцена, артикулација различитих теоријских и критичких поимања, и провокација учауреним и шаблонизираним и често досадним обрасцима сценског изражавања и приказивања.

Кроз деценије постојања у испреплетеним, противречним и сложеним друштвеним процесима, БИТЕФ увек иде у корак са узбудљивом еволуцијом позоришне уметности, истражујући колико и шта филозофија и друге научне дисциплине као што су театрологија, антропологија, социологија, психоанализа, лингвистика, теорије културе, рода, медија итд, чине театру и, обратно - у којим фрагментима делују на театар.

Сваки БИТЕФ својом концепцијом и програмом одражава дух времена, одређени духовни и уметнички пресек театарских истраживања и авангардних кретања, са генералном идејом промоције нових позоришних тенденција.

Често се чита као београдска септембарска појава која тематским поднасловом сваке године одашиље уређени и издвојени смисаони и значењски садржај, који покреће и мења понашање генерација. Како оних који ,,производе’’ тако и оних који ,,користе’’ уметност и културу.

ПРОДУКЦИЈА БИТЕФА је од настанка фестивала до 1989. године била поверена позоришту Атеље 212, а након тога, односно од године његовог оснивања - БИТЕФ театру. Оба позоришта су установе од значаја за културу града Београда. БИТЕФ театар,  јединствен по свом изворишту настао је на тековинама БИТЕФА и на иницијативу Мире Траиловић као БИТЕФОВО ПОЗОРИШТЕ и тада најмлађи, једини пројектни београдски театар који нема стално запослен уметнички ансамбл. БИТЕФ театар делује кроз широки спектар програмских делатности, дивергентних концепата извођења (у којима не преовлађује ниједна парадигма) и вертикалних мултикултуралних садржаја, остајући и у трећој деценији постојања привржен својој естеској вертикали око које је и настао - БИТЕФ фестивалу.

Радом БИТЕФА управља ОДБОР, кога сачињавају председник и четири члана. Одбор, као и уметничког директора БИТЕФА, именује Скупштина града Београда на период од четири године.

ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА чине Главни и Пратећи програм.

Главни програм чине представе званичне селекције, чији број варира од године до године, али се последњих година њихов број усталио на десетак.

Након извођења представа традиционално се организују Сусрети са ствараоцима.

Фестивал се одржава на различитим градским локацијама, позоришним као и другим оригиналним, алтернативним просторима.

Пратећи програми су саставни део фестивала још од његовог оснивања. Неки од њих су се усталили као стални програми: БИТЕФ на филму (од 1976. године) - најстарији пратећи програм БИТЕФА и БИТЕФ полифонија (од 2000. године), док други чине једногодишње или вишегодишње пројекте.

БИТЕФ организује и радионице, презентације, округле столове, теоријске симпозијуме, мултимедијалне изложбе и изложбе извођачких уметности, као и стални културно - забавни програм Аfter ten parties.

ЖИРИ И НАГРАДЕ

БИТЕФ је манифестација такмичарског карактера и њен жири се састоји од пет чланова, који се бирају на предлог менаџмента фестивала. Првих двадесет и пет година жири је био састављен од домаћих уметника, а касније - од светски афирмисаних личности из редова културе.

БИТЕФ додељује две награде за представе у званичној селекцији Главног програма:

Гранд при Мира Траиловић - за најбољу представу.  До 1990. године ова награда се звала Велика награда БИТЕФА.

Специјална награда Јован Ћирилов - за посебан / изузетан допринос позоришној уметности, по жанру, стилу или средствима. До 2015. године ова награда се звала Специјална награда БИТЕФА.

На основу анкете коју БИТЕФ спроводи међу публиком након завршетка представе, фестивал додељује и Награду публике.

Жири позоришних критичара Политикиних издања (дневне новине Политика) од 11. БИТЕФА 1977. године, додељује Награду најбољем редитељу БИТЕФА.

БИТЕФ је први интернационални фестивал који је добио награду PREMIO EUROPA PER IL TEATRO (Taormina arte, Special Prize for 1999) као признање посебном доприносу и кључном значају у свету позоришних уметности.

Београдски интернационални фестивал - БИТЕФ је 21. новембра 2014. године проглашен Најбољим позоришним фестивалом у региону бивше Југославије на основу гласова публике портала Teatar.hr

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Сваке године БИТЕФ издаје каталог и билтен, публикације које дају осврт на текући фестивал. Каталог даје критички приказ целокупног фестивала и може се набавити у продаји непосредно пред отварање фестивала. Билтен је краћа публикација која прати актуелности и излази сваког дана фестивала. Од 43. БИТЕФА 2009. године билтен фестивала се објављује у форми блога на сајту фестивала.

О БИТЕФУ постоји велики број текстова и публикација, од којих бисмо издвојили монографију БИТЕФ, 40 година нових позоришних тенденција, Документа Београдског интернационалног театарског фестивала /1967-2006/, у издању Историјског архива Београда (2007.) и књигу Наталије Вагапове Битеф: позориште, фестивал, живот (Службени гласник, Београд, 2010.)

ПОДСЕТИМО СЕ…

Шездесете године прошлог века биле су изоштреније и јасније опредељене да мењају свет, а бунтовничке генерације уметника и интелектуалаца да се друштвено ангажују. Те године донеле су догађаје који су обележили 20. век: Берлин је подељен на два дела, Никита Хрушчов је поднео оставку, убијени су Кенеди и Мартин Лутер Кинг, као реакција на интервенцију САД-а у Вијетнаму родила су се деца цвећа, избила је културна револуција у Кини и студентски бунт у Европи, а рокенрол и Битлси су кренули у освајање света. У атмосфери процвата нових уметности и технологија, радио Луксембурга, конференције несврстаних, Оријент експрес воза и аутобуских линија које су преко Београда спајале Запад са Истоком, европске премијере Косе…1967. године Београд, БИТЕФ и фантастична генерација младих уметника свих медија дочекују Гротовског, Ливинг театар, Годота, Бекета, Jонеска…у наш град долазе Крејча, Ронкони, Брук, Штајн, Ричард Шехнер и други.

Током првих десетак година селектори БИТЕФА довели су неке од најхрабријих сценских експеримената. У жељи да се сагледа право растојање између класичног, модерног и постмодерног позоришта, као и варијације класичних тема у савременим обрадама кроз критику појма оригиналности, суочили су публику са позориштем преображаја, разарањем драмског наратива, новим сценским говором, драмским позориштем без речи (телесним и играчким позориштем), откривеним људским телом, сасвим разбијеним сценским простором и изласком на улице града, групним ауторством, експерименталним и политичким театром, театром гериле…

Истичући театар као дискурс различитих концепата уметности и друштва, у коме говоре различити језици, где остајемо у неизвесности пред различитим теоријским моделима и односима теорије, уметности и културе, у другу декаду свог постојања београдски фестивал је ушао под насловом Театар нација (10. БИТЕФ, 1976), угостивши истоимени фестивал, који је основан 50-тих година и чија је чланица била и Мира Траиловић. У Београд су дошли сви остали чланови фестивала: Madeleine  Renaud, Jean-Luis Barrault, председник Teatra nacija, Suresh Awasthi, Eugenio Barba, Maurice Béjart, Radu Beligan, Saulo Benavente, Benno Besson, Enrique Buenaventura, Antonio Buero-Vallejo, Galal El-Čarkam, Núria Espert, Jerzy Grotowski, John Houseman, Jurij Ljubimov, Harold Prince, Jean-Louis Roux, Wole Soyinka, Peter Stein, Giorgio Strehler, Efua Sutherland, Jozef Svoboda, Jesaja Weinberg i Arnold Wesker. Значајан је број уметника који су наступали на БИТЕФУ. Од најмаркантнијих, најкарактеристичнијих, најпревратничкијих до оних који нису били признати на светској позоришној сцени, или су били тек мало познати, а постали су део позоришне историје и захваљујући раду селектора, који су без предрасуда били вођени интелектуалном храброшћу, критеријумом независности избора и способношћу да оцене њихова достигнућа и представе их на овом фестивалу:
Roman Weingarten, Jerzy Grotowski, Living Theatre & Judith Malina, Julian Beck, Compagnie Victor Garcia, Peter Zadek, Belа Ahmadulina, Bulat Okudzava, Brigit Cullberg, Georgij Tovstonogov, Arsa Jovanović, Otomar Krejca, David Esrig, Fernando Arrabal, Joseph Chaikin, Georgij Tovstonogov, Teatro Libero, Luca Ronconi, Théâtre du Soleil, Božidar Violić, Ariana Mnouchkina, Alwin Nikolais, Merce Cunningham, Józef Szajna, Raoul Billerey, Marcel Maréchal, Bernard Ballet, Bread and Puppet Theatre, Tadeusz Kantor, Peter Gill, Charles Ludlam, London Contemporary Dance Theatre, Pip Simmons Theatre Group, Open Theatre, Roger Planchon, Trupa Nurie Espert, Richard Schecner, Mira Trailović, Zoran Ratković, Peter Stein, Jurij Ljubimov, Jir`i Menzel, Eugène Ionesco, Nebojša Komadina, William Gaskill, Claus Peymann, Hans Lietzau, Günter Krämer, Ingmar Bergman, Squat Theater, Werkteater, Ellen Hammer, Gledalisce Pupilija Ferkeverk, The Ridiculous Theatrical Company, The Kathakali Dance Theatre, Grupa OHO, Ács János, Sankai Juku, Petar Selem, Branko Pleša, Jérôme Savary, Dino Radojević, Vladimir Gerić, Charles Ludlam, Makoto Satoh, Jean-Paul Ferbus, Frederic Flamand, Radu Penciulescu, Tomaž Kralj, Shuji Terayama, Dušan Jovanović, Peter Brook, Memé Perlini, Paolo Magelli, Robert Wilson, Anatolij Efros, István Igold, Károly Szigeti, Grupo Tse, Philip Glass, Miroslav Belović, Dejan Mijač, Georges Lavaudant, Kazimierz Dejmek, Carmello Bene, Teatar ITD, Georg Tabori, La Mamma i Andrey Serban, Slobodan Unkovski, Anne West, Boris Ščedrin, Samuel Beckett, Eugenio Barba, Patrice Chérreau, Andžej Wajda, William Gaskill, Lee Breuer, Miroslav Belović, Ljubiša Ristić, Jerzy Jarocki, Roberto Ciulli, Anton Adasinski, Aleksandar Popović, Peter Schumann, Tomislav Radić, Jiry Kylian, Robert Sturua, Benno Besson, Antoine Vitez, Alexander Lang, Janusz Wisniewski, Haris Pašović, Janez Pipan, Eimuntas Nekrosius, Jan Fabre, Hisao Kanze, Georgij Paro, Miklos Jancso, Giles Havergal, Konrad Swinarski, Charles Marowitz, George Tabori, Joan Grau, Lindsay Kemp, Pina Bausch, José van Tuijl, Johann Kresnik, Michael Nyman, Fabrizio Plessi, Meredith Monk, Teatar Derevo, Stalker Stilt teatar, Joseph Nadj, Saburo Teshigevara, Théátre de Complicité & Simon McBurney, Angelin Preljocaj, Ultima Vez, Volcano Theatre, Mad Dog, Atelje Fomenko, Comediants, Vito Taufer, Christoph Marthaler, Sonja Vukićević, Andrey Zoldak, Thomas Ostermeier, Sasha Waltz, Johan Simons, Eric Lacascade, Andrey Moguchiy, Gledališče Sester Scipiona Našice, Jorma Uotinen, Steven Berkoff, La Fura Dels Baus, Semola Teatro, De La Guarda, Titanic Co., Igor Vasiljev, Jerzy Grzegorzewski, Ivica Kunčević, Dragan Živadinov, Jürgen Flimm, Haris Pašović, Hansgünter Heyme, Karge Langhoff, Erik Appelgrin, Dimiter Gotscheff, Mira Erceg, Gregor Metzger, Martin Zimmermann, Tamás Ascher, Michael Clark, Wolfgang Engel, Anatolij Vasiljev, Erwin Piplits, Carolyn Carlson, Janos Szikora, Hinderik de Groot, Tomaž Pandur, Henrijeta Janowska, Gábór Zsámbéki, Kama Ginkas, François Michel Pesenti, Roman Viktjuk, Wim Vandekeybus, Andràs Urban, Theodoros Terzopoulos, Lev Dodin, Silviu Purcarete, Nigel Charnock, Jagoš Marković, Frank Castorf, Nikita Milivojević, Gorgio Strehler, Phil Soltanoff, Ivan Popovski, Margaret Jenkins, Valerij Fokin, Regis Obadia, Aleksandar Popovski, Arpad Sopsits, Biljana Srbljanović, Susanne Linke, Jurgen Gosch, Nicolas Stemann, Alisa Stojanović, Grzegorz Jarzyna, Michael Thalheimer, Krystian Lupa, Sidi Larbi Cherkaoui & Roel Dieltiens, Marius Kurkinski, Krysztof Warlikowski, Rezo Gabriadze, Pjotr Fomenko, Oskaras Korsunovas, Egon Savin, Tomi Janežić, Ian Grieve, Daniela Nicolo, Enriko Casagrande, Yossi Yungman, José Montavlo, Lorenzo Bazzocchi, Matjaž Farič, Robert Alföldi, Rami Be’er, Heiner Goebbels, René Pollesch, Alvis Hermanis, Anne Teresa de Keersmaeker, Bojan Đorđev, Lloyd Newson, Marie Chouinard, Constanza Macras, Dmitri Černjakov, Stefan Kaegi, Rodrigo Garcia, Kirsten Dehlholm, Lotte van den Berg, Guy Weizman, Rony Haver, Ivica Buljan, Maurice Bėjart, Ohad Naharin, Romeo Castellucci, Emma Dante, Boris Bakal, Katarina Pejović, Lenka Udovički, Meg Stuart, Philipp Gehmacher, Suzanne Osten, Bojana Cvejić, Aurelien Bory, Vida Ognjenović, Robert Lepage, Milena Marković, Ana Tomović, Lola Arias, Urlike Quade, Ivo Van Hove, Jo Strømgren, Kornél Mundruczó, Jan Lauwers, Miloš Lolić, Herman Helle, Pauline Kalker, Arleene Hoornweg, Herald Haug, Daniel WetzelI, Boris Liješević, Oliver Frljić, Borut Šeparović, Jernej Lorenci, Herbert Fritsch, Zlatko Pakovič, Yael Ronen, Dušan David Pařízek, Milo Rau, Joris Lacoste, Rabih Mroué, Tim Etchells, Ersan Mondtag, Amir Reza Kuhestani и многи други.

Током осамдесетих и деведесетих, БИТЕФ је представио највише домете постмодерног театра тематизирајући процесе, смисао, значења и вредности у вантеатарским и унутартеатарским аспектима, који настају премештањем из могућег света културе у театар, односно из театра у могући свет културе. У време политичко-економске кризе и ембарга, рата и ратова на територији бивше Југославије, лоших вођа, злотвора и жртви, историјског слепила, успео је да доведе у Београд нека од највећих имена светске извођачке сцене и промовише највише културне вредности сценских уметности деведестих година. Да, било је важно - за све оне генерације које су стасавале и стварале, практично - у времену власти која је била без идеологије. Нараштаји младих редитеља, драмских писаца, сценских дизајнера, играча… одрастали су уз БИТЕФ. Данас су значајно присутни и дају драгоцену надоградњу и ,,другост’’ позоришним сценама како Београда, тако и у ширем региону.

Почетком 21. века, поред тога што приказује актуелна и иновативна достигнућа светског ,,мејнстрима’’, одјеке авангарде, театарских лабораторија и покушаја преображаја театра у целокупно уметничко дело, представе постдрамског и невербалног сценског израза, театар у доба културе, нови драмски театар итд., БИТЕФОВ репертоар се бави и праксама чији су део уметнички процеси реализовани уз помоћ нових технологија, ушавши у нову авангарду метамедијског друштва. Тиме указује на сложене друштвене и културне промене настале под утицајем науке, технологије, новог светског, нео-либералног тржишног поретка и глобализације и отвара врата виртуелној стварности, плурализму идеја, ставова и перспектива које пружа ера ,,сајбер и био-технолошког’’ театра.

Својим програмима, БИТЕФ сведочи да уметност настаје контроверзним и сложеним процесима, које производе нејединствени, нехомогени токови догађања и развоја, које можемо да посматрамо кроз различите историје где уметник, истражујући и ослањајући се на постојеће уметничке или неуметничке творевине, пренос елемената из једног у други систем значења или уметнички дискурс, ,,престаје’’ да буде ,,само’’ стваралац и постаје субјект који означава и употребљава. Новим уметничким творевинама се не може у овом тренутку сагледати ни прави почетак нити крај. БИТЕФ који је одувек подстицао теме о судбини и трагедији човека, који је међу првима у свету нагласио значај традиционалних форми источног театра као што је Kathakali Dance Theatre (Прва премијера БИТЕФ-а-1967) или Beijing Opera, Театар Балија итд., данас најављује 21. век као могући простор за разговоре на ову тему не заговарајући тезу да уметност може да преобрази стварност на романтичарској основи, већ да, уместо да служи, критикује утопије.

Фестивал је истовремено и додата вредност нашој и светској култури којом се одговорно и активно производи, негује и размножава уметност и култура. Једним делом програмске оријентације фестивал прераста те границе и узима улогу ангажованог друштвеног чиниоца.

.