Бел Медик је из мале ординације израстао у прву приватну болницу у Србији, акредитовану према највишим европским стандардима квалитета. Шта је током те 23 године био највећи изазов за Вас и за развој Бел Медика?
Говорећи о оснивању Бел Медика, неизбежно је осврнути се на читав контекст тог времена. Ја сам била лекар државног посла, из традиционалне породице лекара који су увек били окренути својој професији, угледу, репутацији. Деведесете су биле тешке за све, а посебно за људе окренуте науци, рат и немаштина били су врло стресогени. Супруг и ја били смо у дилеми напустити земљу или остати овде. У свом окружењу смо имали брачни пар инжењера који је кренуо да продаје цвеће. Они су радили у грађевинским фирмама, ван земље. Основали су фирму тако што су цвеће продавали на пијаци, иако су инжењери. Борили су се, брзо су организовали тим људи, направили фирму и то је био почетак данас свима нама познатог Гарден центра. Посматрала сам окружење и видела сам да су ницале компаније и фирме које воде људи који имају новца, али међу ратним профитерима били су и људи који су били вредни и марљиви. Улили су ми наду да је и поред тешког времена могуће опстати на овим просторима. Били су то обични људи који су имали иницијативу и правили своје фирмице, радионице.
Људи јесу остајали без посла, време је било турбулентно и живело се од пет марака. Рат, немаштина, избеглице, све су то околности које су утицале на људе. Ипак било је простора да, ако имаш енергију, створиш нешто. То је био наш почетак. Ми нисмо отишли у воде мог супруга који је био филмски редитељ, увидели смо да нема много простора за развој продукцијске куће. У новинама се појавио оглас у коме стоматолози траже лекаре да деле стан. Јавили смо се на тај оглас, делили смо чекаоницу - с једне стране стоматолог, са друге стране наша соба.
За читаву причу значајно је и то што сам ја у старту имала предузетнички дух, по завршетку специјализације сам се јавила клиници Анлаве где сам радила као педијатар и где сам се полако профилисала. Све је сазревало. Оно што је мене водило у свему томе није само то да ми преживимо у материјалном смислу, мене су увек водиле реформаторске амбиције. Никада нисам била члан ниједне странке, али сам била политички освешћено биће. Желела сам промену система, али са стране привреде., желела сам промену на духовном плану, да утиче на систем тако што би индивидуални рад поједница добио вредност и вредновање.
Иако је у социјалзму постојала уравниловка која је великом броју људи давала пристојне услове за живот, то је ипак притискало људе који су одскакали, притискало их је да буду просек. Ја сам увек веровала у моћ појединца, желела сам да функционишем ван устаљених правила. Државни посао начелника сам напустила јер су ме оквири државног посла гушили, нисам могла да изведем било какву радикалну промену, а нисам тако могла да функционишем. У сузама сам напустила посао и рекла: ,,Идем зато што ће они и после 20 година остати исти, а ја ћу направити нешто другачије’’. Рекла сам то себи, не наглас јер би ми се сви смејали. У медицини која је традиционална и крута, ако желите да унесете иновативност морате бити опрезни, компас се лако губи. Желела сам промену како на личном, тако на глобалном нивоу. Људима је јавно здравство тада било дато здраво за готово, тако да сте као приватник у медицини имали додатне отежавајуће околности да навикнете људе на то да здравство не мора увек бити бесплатно.
Довели сте Бел Медик до европског шампиона у категорији ,,Однос према клијенту’’, увели сте у Србију методу анализе индукованог спутума у дијагностици астме, Америчка привредна комора почетком 2014. године прогласила Вас је за ,,Жену, лидера у променама’’, добитница сте награде за допринос развоју предузетништва и Средњој и Источној Европи ,,Стваратељ за стољећа’’ и бројних других награда. Шта је оно што Вас одржава и из дана у дан изнова мотивише да напредујете?
Жеља за променом, жеља да реализујем своју идеју, да померим и променим друштво, угао гледања на ствари. Велика је ствар када радите оно што волите, тада није тешко, и то није фраза. Буде и мени тешко, и то много тешко, у кризи и ја кажем шта ми све ово треба, али ми оно изнутра не да престанете, не дају ми људи који су квалитетни, не дају ми људи са којима сам свих ових година стварала. Драго ми је да је то неко препознао јер нам је било тешко док смо пролазили кроз све то, деловало нам је као да смо неприметни, увек бисмо се изненадили наградама, запитали бисмо се откуд сада ми.
У послу сте већ 23 године, а имате обичај да кажете да сте тек на почетку. Зашто ово кажете, и шта за Вас значи бити на почетку?
То значи да нисам реализовала све што сам наумила. И ово, докле смо сада стигли, далеко је од онога што треба да буде - на свим пољима, не само просторно и по величини, мада подразумева и то. Мислим да још нисмо дошли до тог стадијума да имамо систем онакав какав би био баш по мери пацијента, човека и савремене медицине. Али вероватно томе нема краја, и то је и лепо. Ја се надам да ће идеја опстати и живети и да ће тежња ка нечем бољем, хуманијем, другачијем наставити да живи. То и јесте једини начин опстанка у савременом добу - да никад не станете. То вам је као када возите бицикл, ако станете, ви ћете пасти. Морате да вртите и када вам је тешко, и када вас све боли, и када вас удара са свих страна. Ако је жеља да остварите оно чему тежите толико јака и ако успете да је пренесете и на друге људе који морају бити озрачени енергијом и жељом да се буде другачији и да се изађе из оквира традиционалног, онда је могуће направити искораке. У земљи где изазова и опасности има толико, где нису јасно постављена правила игре, ту заиста као група, тим и целина морате бити снажни и етични да бисте свему одолели и опстали.
Ако бисте ипак морали да издвојите неки, било Ваш лични професионални успех, или успех Бел Медика, за шта бисте се одлучили?
На то што смо у ова тешка времена остали етични. Мислим да ни ова установа, а ни ја, немамо црну мрљу које бисмо се стидели, а било је пуно изазова. Овај посао је сам по себи ризичан и не може све да се заврши онако како бисмо желели да буде. Изаћи из ситуација у којима људи умиру, страдају, из ситуација у којима болест напредује, али у свему томе остати са људима у тешким тренуцима, не окренути се и на напустити их и када ствари не иду како треба - то је важно. Ако вас они и у тим тешким тренуцима перципирају као људе који су дали све од себе, мислим да је то велики успех. То је највећа вредност читавог тима и то је нешто чиме се изузетно поносим.
Како бисте Ви дефинисали, која је то заједничка линија која спаја Битеф и Бел Медик?
Ако говоримо о Бел Медику и Битефу, они деле заједничке вредности - хуманост, као једну од главних водиља у раду. Једнакост према људима свих година и опредељења. Универзалност, медицина је универзална као и уметност. Медицина мора бити савремена, колико год да је традиционална у организацији, она мора бити отворена за нове ствари и спремна за иновације.
Препознајем ја ту пуно сличности, ово су само неке од њих. Поред тога, и лично сам љубитељ уметности, и супруг је уметник. Када путујемо по свету, наша духовна храна и енергија је савремена уметност, сваке друге године смо на Бијеналу у Венецији. Савремена уметност је наш начин борбе са проблемима и унутрашњим дилемама. Чини ми се да и ја покушавам да унесем дах уметности у то што радим, иако можда делује као немогућа мисија имајући у виду да сте свакодневно у контакту са смрћу и болешћу. Ипак, ако не приступимо томе са уметничке стране, и ако у томе не уживамо, пружајући максимум својих капацитета, борећи се за сваки секунд нечијег живота, онда све ово губи смисао. Мислим да медицина без уметничког приступа нема смисла, опстанка и напретка.
Кроз главни програм овогодишњег Битефа, неизбежно се провлаче теме смрти и сећања. У том смислу, морамо да Вас питамо - како бисте волели да Вас се сећају?
Волела бих да ме се сећају као особу која је можда показала да оно што у свету зови ,,амерички сан’’, а ја бих рекла српски сан - да је могуће то остварити овде. Могуће је ни од чега направити нешто ако човек има страсти, љубави, визије. Наше награде показују да је и у овом систему нешто могуће и да равноправно и без комплекса можемо својим интелектуалним радом да се боримо на светском тржишту иако смо кренули од нуле у најгорем тренутку у коме је наша земља била. Волела бих да будем запамћена по томе јер би то могао да буде један мотивациони пример за младе да крену и узму ствари у своје руке, и да својим трудом и радом стварају нове вредности.
Како тумачите овогодишњи слоган Битефа ,,свет без људи’’?
На два начина. Дигитализација и виртуелна стварност која постоји и која нас окружује води ка неком отуђењу које не мора да буде до краја негативно, можда нас враћа нама самима и нашем духовном животу, све то донело нам је и велики број позитивних ствари. Али ако је екстремно, то није добро јер смо људи усмерени једни ка другима и интеракција је нужна, она оплемењује и духовно храни.
Ипак, мислим да тема ,,свет без људи’’ иде и у другом правцу. Дошла су глобално тешка времена и времена која нису наклоњена људима попут мене, ја се плашим тога. У мешавини култура и људи ја видим нове креације, нове идеје, за мене је све то инспиративно. Оно чега се ја бојим је ширење национализма које није кративно и интерактивно са светом, већ то ширење национализма прави нове баријере. Пут којим је кренуо свет можда баш и не иде у правом правцу, заједно са још неким отуђењима која нас носе. Затварање и надмудривање не може изаћи на добро и неће дуго трајати.