Mali muzički rečnik Bitefa

Šta muzika, u najopštijem smislu, predstavlja kao najsavršeniji oblik umetnosti? Šta donosi civilizaciji, šta od nje, od nas, iziskuje? Kako korelira s čovekom, kako sa umetnikom?

Ako šire govorimo o umetničkim ukrštanjima, a uže o muzičkom pozorištu i njegovim rodovima i podvrstama, u glavnom, ali ponegde i pratećim programima 52. Bitefa kao celina uočavaju se upravo linije raznih oblika muzičkog pozorišta odnosno značajna pozicija muzike u predstavama.

Ovom prilikom, posebno obraćamo pažnju na predstave glavnog programa i tim povodom predstavljamo Mali muzički rečnik ovogodišnjeg izdanja festivala, opskrbljen informacijama iz kataloga i internet izvora.

Mjuzikl

- BOLIVUD

Narodno pozorište u Beogradu | 15. sep. | 20:00

Mjuzikl je žanr u filmskoj i pozorišnoj umetnosti nastao početkom XX veka iz potrebe za zabavom pozorišne publike. Tematika mjuzikla može biti priča iz svakodnevnog života ili prerađeno književno delo. Libreta mjuzikla najčešće su zasnovana na vrednim literarnim ostvarenjima — književnom tekstu pozorišnih komada ili romana, a muzičke tačke nose obeležja američke zabavne i džez muzike. Balet je sastavni deo dramske radnje, pa je i uloga koreografa istaknuta u realizaciji pojedinih muzičkih komedija. Najpoznatiji mjuzikli su Kosa, Poljubi me, Kejt, Cigani lete u nebo, Violinista na krovu, Neki to vole vruće, Jadnici, Čikago, Svetlosti pozornice... Dramska radnja iskazuje se govorom i glumom, ali najefektniji elementi ovog žanra ipak su pevanje i ples.

Mjuzikl Bolivud Narodnog pozorišta iz Beograda, po tekstu i u režiji dramske spisateljice i performerke Maje Pelević, izabran je za glavni program Bitefa prevashodno zbog toga što predstavlja inovativan, drugačiji oblik „političkog pozorišta" od onog na koji smo u Srbiji navikli poslednjih godina. U naizgled lakoj, neobaveznoj, komički besprizornoj formi „treš mjuzikla", koji se izuzetno pametno poigrava ikonografijom kiča, nižu se vrlo nadrealni a, zapravo, sasvim realistički prizori srpske tranzicijske stvarnosti. Oni su tipični i za druga, ekonomski, politički i etički razorena društva Istočne Evrope: opustošene socijalističke fabrike, špekulacije inostranih investitora, ksenofobija, ponižavajući položaj „radnika u kulturi", ali i njihov manjak klasne i svake druge svesti. Ovi se problemi, bez ikakvog moralisanja i pametovanja, mapiraju u priči o velikoj bolivudskoj producentskoj kući koja dolazi u mali istočnoevropski grad na granici, ispunjen etničkim tenzijama, uključujući i one koje su posledica prisustva izbeglica koje tu čekaju na ulazak u EU, i želi da otkupi i pretvori u svoj studio jednu fabriku iz socijalističkog perioda koju danas, budući da je van funkcije, koristi lokalno pozorište, a čiji glumci u ovom nestvarnom investicionom projektu vide jedinstvenu šansu za početak međunarodne filmske karijere.

Oratorijum

- ODILO. ZATAMNjENjE. ORATORIJUM.

Sava Centar | 13. sep. | 17:00 i 20:00

Oratorijum (crkveni lat. oratorium, prostor za molitvu, od lat. orare, moliti se) je ime za narativno-dramsku muzičku formu koju izvodi više solo glasova, praćenih horom i orkestrom. Obično su imali religijski siže i poruku, dakle bavili se uglavnom duhovnim temama, ali kasnije se čak i u sve većem broju javljaju svetovni oratorijumi. Tipično trajanje oratorijuma je 40-50 minuta, a tekst ima 350-450 stihova. Najveću popularnost doživeli su u Italiji 17. veka. Kasnije su se pojavili oratorijumi sa svetovnim temama (Monteverdi, Hendl). Oratorijumi se izvode u koncertnoj formi. Radnja se publici predstavlja tekstom i muzikom.

Dragan Živadinov, jedna od najvažnijih figura slovenačke umetničke scene osamdesetih godina 20. veka, naglo je i neočekivano prekinuo svoje višedecenijske, radikalne eksperimente s projektima u bestežinskom stanju ili sa „inkapsuliranjem" umetničkog opusa svojih preminulih glumaca u satelite, koji će biti lansirani u kosmos, i najčvršće moguće aterirao na zemlju. To je učinio zato što je snažno osetio i nedvosmisleno zaključio da se u današnjem svetu nameće jedna jedina relevantna tema: povampirenje nacizma (ili kako god da eufemistički preimenujemo aktuelne pojave desnog populizma i ekstremizma, ksenofobije, neliberalnih demokratija). Tako je nastala predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum., koja upozorava na dotične pojave ukazivanjem na njihove preteče (ili analogije) iz prošlosti, konkretno na lik Odila Globočnika: Slovenca koji je bio jedan od ljudi od najvećeg Hitlerovog poverenja, a kojeg se danas u Sloveniji niko ne seća. Putem spektakularnog rituala, koji je uverljiva rekonstrukcija nacističkih mitinga iz tridesetih godina prošlog veka, ali ujedno i stilizovano i ironično poigravanje tom ikonografijom u duhu pokreta Neue Slonjenische Kunst iz osamdesetih, Živadinov vrši ideološki nedvosmisleni egzorcizam: temeljno nas čisti od duha Globočnika, kako on danas ne bi oživeo. S obzirom na to dvostruko ukazivanje na prošlost - kako na doba nacizma, tako i na umetnički pokret NSK, koji je i deo istorije Bitefa - ovaj se projekat pokazao kao idealan za Prolog festivala.

Rekvijem

- REKVIJEM ZA L.

Sava centar | 22. sep. | 20:00

Rekvijem ili rekvijemska misa (lat. Missa pro defunctis — misa za preminule) je liturgijska služba u katoličkoj crkvi, u čast preminulog i njegove duše. Smatra se za počasnu sahranu pojedinca ili grupe. Pored katolicizma, rekvijem kao služba je zastupljen u anglikanizmu i luteranstvu. Rekvijem je sličan službi opela u pravoslavnoj crkvi i grkokatoličkim crkvama. Reč rekvijem je latinskog porekla i spominje se u liturgijskim zapisima (lat. Requiem aeternam dona eis, Domine — „Podarim im večni život, Gospode.“). Rekvijem je bio i veoma popularan vid muzičkog komada. Obično je započinjao dramatično i jednoglasno, a većina tekstova preuzeta iz liturgijskih zapisa. Najpoznatiji kompozitori ove vrste komada bili su Volfgang Amadeus Mocart i Đuzepe Verdi.

Bitef će svečano biti zatvoren u Sava Centru muzičkom predstavom Rekvijem za L., koja je početkom 2018. imala svetsku premijeru, a od tada je gostovala, s velikim uspehom, na nekoliko velikih međunarodnih festivala. U osnovi predstave, iza koje stoji nekoliko uglednih evropskih koproducenata, a izvodi je poznata belgijska kompanija le bale se d la be, nalazi se muzička partitura Fabricija Kasola, koja inventivno spaja Mocartov Rekvijem, afričku muziku i još neke muzičke tradicije. Na ovu muziku je Alen Platel, jedan od vodećih svetskih koreografa, komponovao scensku partituru, jedan istovremeno minimalistički i monumentalni pogrebni ritual koji spaja različite tradicije, ali ga izvodi ansambl sastavljen skoro samo od Afrikanaca. Čini se da je obred posvećen nepoznatoj beloj ženi, čiji se poslednji sati života prate preko video-rada u pozadini. Iako je reč o intimnoj, nežnoj i dirljivoj priči o umiranju, predstava Rekvijem za L. poprima, budući da je namerno određena da zatvori festival, političko značenje: u kontekstu 52. Bitefa ona postaje „crno opelo" za „beli svet", čiji ćemo raspad, uzrokovan novim desničarskim pokretima, autoritarnim režimima, ugrožavanjem demokratskih vrednosti i ljudskih prava, pratiti u predstavama koje će na programu biti pre nje.

Svita

 - SVITA BR. 3 'EVROPA'

Jugoslovensko dramsko pozorište | 13. i 14. sep. | 20:00

Barokna svita je ciklična kompozicija koja ima tri ili više stavova. Pojedini stavovi svite kratki su i jednostavne građe, a potiču od stilizovanih igara. Unutrašnja povezanost stavova nije čvrsta kao kod sonatnog ciklusa. Sama reč je francuska (svita - sled, niz), ali je svita pravi kosmopolitski oblik. Njene igre vode poreklo iz Italije (pavana, po Padovi, i saltarelo ili galjarda), Francuske (kuranta), Španije (sarabanda) i Engleske (žiga). Igre mogu biti polifono obrađene, tako da sasvim gube svoj prvobitni, igrački karakter: to je karakteristično za alemandu i žigu. Stavovi svite su kontrastnog karaktera - naizmenično se smenjuju brzi i lagani, polifoni i homofoni i slično. Jedinstvo oblika postiže se tako što su svi stavovi pisani u istom tonalitetu, a ponekad se kroz različite igre primenjuju isti muzički motiv. Barokna svita naziva se partita, a dela pisana za veće instrumentalne sastave i uvertira.

Posle velikog uspeha ostvarenog na 50. Bitefu - specijalne nagrade žirija i nagrade publike, francuski reditelj Žoris Lakost ponovo je na našem festivalu, i to na njegovom otvaranju. Posle Svite br. 2 sad je na redu, logično, Svita br. 3, koja ima i dodatnu odrednicu - Evropa. Upravo ta odrednica precizno određuje temu ove veoma originalne muzičke predstave: presek stanja u svim zemljama-članicama Evropske unije, kada je reč upravo o poštovanju „evropskih vrednosti". Kao i raniji projekti Žorisa Lakosta iz ovog ciklusa, i Svita br. 3 ‘Evropa’ zasniva se na njegovom istraživačkom projektu Enciklopedija reči, on-line arhivi bezbrojnih, sasvim raznovrsnih audio-zapisa, u rasponu od političkih govora do slučajnih razgovora na ulici. Kompozicija ove svite vrlo je jednostavna, stroga i transparentna, gotovo klasicistička: na sceni se nalaze samo koncertni klavir, pijanista i dvoje pevača koji izvode jedan, u osnovi, statični muzički resital sastavljen od 28 numera, koji se s vremenom koreografski razigrava, usložnjava i oneobičava. Svaka od numera ovog resitala svodi se na po jedan audio-zapis iz svake zemlje Evropske unije, peva se na jeziku te zemlje, dok tematski izoštrava - bez obzira da li je u pitanju govor u parlamentu ili amaterski YouTube rad - neku od ozbiljnih opasnosti s kojima se danas suočava evropski projekat: desni populizam, ksenofobija, netrpeljivost prema Jevrejima i izbeglicama iz muslimanskih zemalja, autoritarne vlasti, kapitalizam u najsirovijem vidu... Vrlo duhovita, lišena moralisanja, patetike i ideološkog dociranja, Svita br. 3 ‘Evropa’ je pametna, racionalna i rafinirana dijagnoza skretanja evropskih društava udesno i, kao takva, ona, na samom početku, jasno postavlja tematsku liniju 52. Bitefa.

Dobrodošli na „Svet bez ljudi“, ali i u svet muzičkog pozorišta.

Đorđe Živadinović Grgur