Да ли опера, оперета, мјузикл, балет и њихови бројни изведени подоблици легитимно припадају области позоришне уметности, или превасходно спадају у област музике, а удео суштинског позоришног извођења је у њима минималан и споредан?  Да ли је оперско позориште у једном периоду залутало, јер је у њему, по Вагнеровим  речима, средство (музика) постало сврха, а сврха (драма) постала средство? Да ли појам музичког позоришта означава само етаблиране жанрове који се изводе у стандардним музичко-сценским институцијама, или тај појам може имати далеко шири и дубљи дијапазон, као мост који води од праоблика у примитивним заједницама, преко античке трагедије, многобројних  облика ритуалног, верског, дворског и пучког извођаштва, до најразноврснијих истраживачких облика модерних и постмодерних авангарди? Да ли последично томе појам музичког позоришта може обухватати велики, ако не и највећи део историје позоришта? Да ли је појам музичког позоришта супротстављен опери, или је само превазилази? Да ли је музичко позориште ултимативни облик уметничке синтезе?   Како апстрактни музички текст и конкретни текст живе сценске радње стварају јединствену уметничку структуру? На ова, али и многа друга питања покушавају да дају одговоре текстови у овој књизи.

Најинтригантнији део истраживања феномена музичког позоришта тицао се управо структуралног разлагања процеса синтезе и међуусловљености музичког и акционог текста, споја у коме елементи једне структуре бивају одређени логиком друге структуре и обратно. У том прожимању, које је много више од простог збира, две стране се међусобно оплођују и једна другу мењају. Структура конкретне и животно читљиве радње  бива подвргнута логици апстрактног музичког тока, а апстрактна музичка структура бива тумачена догађајном логиком  унутрашњих и спољних токова драмске радње. Музичка апстракција добија животну конкретност, а акциона конкретност добија апстрактну артифицираност и естетизацију.

 

Зато је за финални акорд ове књиге изабран  кратки, али језгровити исказ, скоро парола, Патриса Пависа. Дефинишући оперу, он прокламује: „Користећи сва средства театра, уз предност гласа и музике, опера представља театар par excellence.“